Диетиламид лисергинске киселине

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Диетиламид лисергинске киселине
(ИУПАЦ) име
(6аР,9Р)-Н,Н-диетил-7-метил-4,6,6а,7,8,9-хексахидроиндоло-[4,3-фг]хинолин-9-карбоксамид
Клинички подаци
Идентификатори
ЦАС број 50-37-3
АТЦ код није додељен
ПубЦхем[1][2] 5761
ДругБанк ДБ04829
ЦхемСпидер[3] 5558
УНИИ 8НА5СWФ92О ДаY
ЦхЕБИ ЦХЕБИ:6605 ДаY
ЦхЕМБЛ[4] ЦХЕМБЛ263881 ДаY
Хемијски подаци
Формула C20Х25Н3О 
Мол. маса 323,43 г/мол
СМИЛЕС еМолекули & ПубХем
Синоними ЛСД, ЛСД-25,
лизергид,
D-лизергинска киселна диетил амид,
Н,Н- диетил- D- лyсергамиде
Физички подаци
Тачка топљења 80–85 °Ц (176–185 °Ф)
Фармакокинетички подаци
Метаболизам Хепатиц
Полувреме елиминације 3–5 сата[5][6]
Излучивање Ренал
Фармакоинформациони подаци
Трудноћа C(УС)
Правни статус Забрањена супстанца (С9) (АУ) Сцхедуле III (ЦА) CD (УК) Сцхедуле I (САД)
Опојна дрога веома ниска
Начин примене Орално, интравенозно, окуларно, интрамаскуларно

Диетиламид лисергинске киселине (нем. Лyсерг-Сäуре-Диäтхyламид, скраћено ЛСД или ЛСД-25; познат и као трип, есид, киселина) је један од најпотентијих халуциногена[7].

Синтетисао га је 1938. године швајцарски научник Алберт Хофман из ражане главице (цлавицепс пурпуреа), гљивице која живи на класју ражи.[8] Може се наћи у облику таблета, гела, картончића украшеног цртежима (енгл. blotter) или у течном стању. У чистом облику је без мириса, без боје и горког укуса.[9]

ЛСД је убрзо након открића постао терапеутски лек који је обећавао. Међутим, због раширене ванмедицинске употребе, веома популарне 1960-их година у западном свету, ЛСД је 1967. године проглашен илегалном дрогом.[10] Постоје бројне организације које се и данас залажу за наставак истраживања ЛСД у медицинске сврхе.[11]

Историја

[уреди | уреди извор]

Средином 19. века су учињени први покушаји да се изолује активна супстанца ражане главице (или ергота), гљива које као паразити живе на житарицама. 1907. године су постигнути први успеси, а раних 1930-их, је изоловано заједничко језгро ергота, која је добило име лисергинска киселина. Тада је установљено да алкалоиди ражане главице појачавају контракције материце и делују на крвоток и дисајни систем.[12]

Откриће

[уреди | уреди извор]
Ражана главица, гљивица из које се добија ЛСД

Швајцарски хемичар Алберт Хофман је на фармацеутско-хемијском одељењу компаније Сандоз (данас Новартис) у Базелу изучавао лековите биљке и гљиве ради издвајања активних састојака у медицинске сврхе. Он је покушавао дериватима лисергинске киселине добити жељене учинке на покусним животињама. 1938. године Хофман је издвојио 25. дериват у низу експеримената, диетиламид лисергинске киселине, од којег је очекивао да ће имати најизраженија тражена својства. Међутим, не само да су позитивни ефекти на животињама изостали, већ је примећено и “необуздано” понашање замораца, па је спој, означен као ЛСД-25, проглашен неинтересантним и наредних неколико година није проучаван.[12] Пет година касније, 16. априла 1943. године, понављајући опите са овом скоро заборављеном супстанцом, др. Хофман је осетио “снолико стање” бавећи се уобичајеним лабораторијским експериментима, апсорбујући ЛСД случајно преко врхова прстију.[13] Хофманов лабораторијски дневник описује догађај:

Одједном сам постао чудно опијен. Вањски свет постао је промењен, као у сну. Предмети су изгледали као да постају живи; попримали су необичне димензије; и боје су постале сјајније. Чак су се опажај себе и осећај за време променили. Када су очи биле затворене, шарене слике брзо су се мењале као на калеидоскопу. Након пар часова, не неугодна опијеност коју сам искусио потпуно свестан нестала је. Што је узроковало такво стање?[12]

Дан бицикла

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Дан бицикла

Хофман је посумњао да опијеност има везе са хемијским спојем на којем је радио, те је након три дана одлучио да деловање супстанце подробније испита на себи. 19. априла 1943. године у 16 часова и 20 минута, др. Алберт Хофман је унео у себе готово неописиво малу количину, у којој ни једна до тада позната супстанца није била активна у људском организму. Свега 250 микрограма, односно четвртину хиљадитог дела грама.[14] У 17 часова, услед опијености и мучнине, Хофман је замолио свог асистента да га отпрати до куће, а како због ратних рестрикција није било бензина, путовали су бициклом.[12] Јаке халуцинације појављивале су се током вожње, а Хофман је често имао осећај да стоје на месту, премда су се возили веома брзо. У том тренутку није могао ни претпоставити да ће његово искуство, као прво психоделично есид искуство икад, попримити култни статус, а захваљујући надљудском постигнућу вожње бицикла на 250 µг ЛСД-а, овај догађај је остао упамћен као “Дан бицикла”.[13] Наредних неколико часова смењивала се стања халуцинација, мучнине и параноје, а када је лекар дошао и прегледао Хофмана увереног да му се смрт ближи, није утврдио ништа необично на телу осим знатно проширених зеница.

Алберт Хофман, отац ЛСД-а

Када се следећег јутра пробудио, схватио је да је открио потпуно непознату супстанцу необичних својстава, чијем ће проучавању посветити остатак свог живота. Наредних деценија, све до своје смрти, Хофман је остао утврђен у мишљењу да је откриће ЛСД-а од пресудне важности за људску еволуцију:

Мислим да у људској еволуцији никада није било оволико неопходно имати ту супстанцу ЛСД. То је оруђе које нас претвара у оно што би требало да будемо.[15]

– Алберт Хофман

Научна истраживања

[уреди | уреди извор]

Убрзо по открићу су започели експерименти с применом ЛСД-а у психијатрији. Сандоз је патентирао ЛСД, који се 1940-их давао научним институцијама као експериментални лек под комерцијалним називом Делyсид. Лек је коришћен у психотерапеутске сврхе, искључиво под лекарским надзором.[12] У Великој Британији је "ЛСД терапију" спроводио психијатар Хемфри Осмонд, који је веровао да би овај лек могао помоћи пацијентима с одређеним психичким тегобама у откривању природе менталних поремећаја.[16]

Између 1954. и 1962. године на калифорнијском универзитету Ирвајн психијатар др. Оскар Јанигер (Осцар Јанигер) је вршио истраживања о вези између креативности и ЛСД-а.[17][18]

Током 1950-их у САД су изведена многа академска истраживања која су укључивала велики број стручњака, од којих су најпознатији Харвардски професори др. Тимоти Лири и Ричард Алперт, који су постали убеђени да ЛСД има потенцијала за духовни развој човека. 1961. године професор психологије Тимоти Лири је са својим сарадницима Ралфом Мецнером и Ричардом Алпертом на Харвардском универзитету започео истраживачки програм под називом Харвардски псилоцибин пројекат, истражујући учинке псилоцибина, а касније и ЛСД-а, на студентима. Професору Лирију је одобрена новчана донација од Харвардског универзитета ради изучавања ефеката ЛСД-а на групи од преко 400 добровољаца. Према резултатима тог истраживања, 90% тестираних су изјавили да би радо поновили то искуство, 83% тврди да су научили нешто ново из тога а 62% њих каже да им је то променило живот на боље[недостаје референца]. Лири наглашава да ЛСД, када је исправно коришћен и дозиран, узет од добро припремљене особе у правој средини и уз надгледање професионалца, може променити понашање особе у добром смеру. Његова истраживања нису изазвала ниједно убиство, самоубиство, психозу нити лоше искуство. Циљеви Лиријевих истраживања су укључивали проналажење начина за лечење алкохолизма и поправљање окорелих криминалаца. Многи учесници његових истраживања извештавају о мистичним и духовним искуствима за која тврде да су им трајно променила живот на боље. Др. Лири, на основу резултата својих истраживања, започиње кампању за терапеутску употребу ЛСД-а. Такође је препоручивао људима ЛСД као један од начина за духовни напредак.

1963. године притисак јавног мнења доводи до суспензије истраживања а професори Лири и Алперт бивају отпуштени са Харварда. Разлог томе је што су многе колеге са ненаклоношћу гледале на њихова истраживања а многи родитељи су се жалили управи универзитета због дељења халуциногена њиховој деци. Упркос томе, истраживачи настављају свој рад без академске заштите.

Немедицинска употреба

[уреди | уреди извор]
Картончић ЛСД-а осликан психоделичном уметношћу

1950-их година на Западу су постале честе сеансе уметника, који би након узимања есида стварали уметничка дела под утиском проживљених мисли, што је касније названо психоделична уметност. ЛСД су такође користили и филозофи у истраживању религијских и мистичких искустава.[12] Почетком 1960-их година, ЛСД је као нека врста "лека за све душевне бољке" постао веома распрострањен у САД. У медијима су многе јавне личности и глумци хвалили своја искуства са ЛСД-ом која су им помогла да пронађу мир.[19] Разне контракултурне скупине, попут Веселих шаљивџија (ен. Меррy Пранкстерс), су путовале Америком и проповедале ЛСД.[20]

Процењује се да је до 1962. године око 25.000 Американаца кушало ЛСД, а већ 1965. године број редовних конзумената премашио је четири милиона људи, од чега више од 70% студената и ученика виших разреда средњих школа.[21]

Тимоти Лири је 1960-их година постао познат као "апостол" ЛСД-а, па је чак 19. септембра 1966. оснивао Лигу за духовну обнову, религију у којој је ЛСД света реликвија, трудећи се да легализује ЛСД на основу “слободе вероисповести” као аргумента. Крајем 1966. и почетком 1967. године Лири прави турнеју по универзитетским кампусима ширећи психоделично јеванђеље. 14. јануара 1967. говорио пред 30.000. људи на хипи окупљању у Голден Гејт Парку у Сан Франциску и тада је лансирао своју чувену фразу Турн он, туне ин, дроп оут, која је непреводива како на српски језик тако и на књижевни енглески. Вероватно значи нешто попут: „Откачи, прикључи се, изађи из колотечине“.

Тако су музика, поглед на свијет и мода нараштаја стасалог средином 1960-их били под снажним утицајем ЛСД-а. Чак су и поједини музички жанрови, попут психоделичног рока, претежно обликовани псходеличним дрогама.[21]

Владини експерименти

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: МК-УЛТРА

Откриће ЛСД-а је изазвало велики интерес америчке обавјештајне службе ЦИА која је већ дуже време тражила тзв. дрогу истине, тј. дрогу која би требала навести конзументе на причање, чиме би се лакше долазило до тајних података. Дотад су испробали кофеин, алкохол, мескалин, барбитурате и марихуану, но сви су се показали недостатнима. Кад су 1947. године добили извештаје о ЛСД-у, поверовали су да је то дрога коју траже и одлучили је испробати.[21]

У опсежном истраживачком пројекту под називом МК-УЛТРА америчка тајна служба је дрогирала хиљаде америчких грађана ЛСД-ом без њиховог знања и одобрења.[22] Након година тестирања на војницима, ратним заробљеницима, психијатријским пацијентима, ситним криминалцима, проституткама, гангстерима и властитим агентима, ЦИА одустаје јер деловање ЛСД-а није довољно предвидиво да би се могло искористити у војне и обавештајне сврхе.

С ЛСД-ом је једно време експериментисала и америчка војска.[21]

Забрана

[уреди | уреди извор]
Илегална ЛСД лабораторија у напуштеним војним хангарима у Канзасу.

Због огромне раширености и након неуспелих покушаја да искористе ЛСД у своје сврхе[22], америчке власти су 1967. ставиле ЛСД ван закона у САД, док је Сандоз још 1965. обуставио производњу Делисида. Научна истраживања на универзитетима и лабораторијама више нису могла да се наставе а ЛСД је гурнут на црно тржиште. Међутим, и поред свих забрана, ЛСД је наставио да се широм света илегално производи до дан данас. Такође, постоје бројне организације које се залажу за наставак истраживања ЛСД у медицинске сврхе.[11]

Употреба

[уреди | уреди извор]

ЛСД се у организам обично уноси сисањем картончића натопљених киселином, гутањем таблета, капсула, прашкова и течности или у виду интравенских ињекција.[8]

Дозирање

[уреди | уреди извор]
Течни ЛСД

Дозирање ЛСД-а се мери у микрограмима (µг), милионитим деловима грама. Ради поређења, дозирање већине лекова и дрога се мери у милиграмима, хиљадитим деловима грама. Алберт Хофман је сматрао да активна доза мескалина, између 0,2 и 0,5г, има деловање упоредиво са 100 µг или мање ЛСД-а. Другим речима, ЛСД је између пет и десет хиљада пута јачи од мескалина.[23] Појединачна доза ЛСД-а обично износи између 100 и 500 микрограма, док се деловање може осетити већ са 25 микрограма.[24] Типична доза у 1960-им је износила између 200 и 1000 µг, док је 1990-их смањена на свега 20-80 µг (нека истраживања показују да мање дозе углавном изазивају мање лоших трипова)[25]

Код ЛСД-а не постоје класични симптоми предозирања, али је код врло јаких доза (преко 150 микрограма) вероватноћа параноје и трајних психичких последица битно повећана.[12] Смртоносна доза ЛСД-а код људи није позната[12], а процењује се да би евентуално износила преко 12 мг по 1 кг телесне тежине[26][27]. Већина извора преноси да у свету није забележен ниједан смртни случај од предозирања, односно тровања ЛСД-ом.[12] Међутим, према неким изворима један такав случај је забележен новембра 1975. године у Кентакију, када је наступила смрт услед уношења око 1/3 грама (320.000 µг) интровенозно, што је око 3.000 пута више од просечне дозе од око 100 µг.[28][29]

Деловање

[уреди | уреди извор]

Деловање ЛСД-а је немогуће потпуно предвидети, јер оно зависи од окружења, расположења, очекивања и, пре свега, психичког стања особе која конзумира ЛСД. Могуће је да конзумент проживи позитивно психоделично искуство, а могућа су и стања дубоке параноје, психозе и конфузије, која остављају озбиљне психичке последице.[12] Дејство обично почиње након 30-60 минута (зависно од начина уношења и времена последњег оброка) и траје у просеку 6-12 часова.[9] Код особе која је под дејством лисергинске киселине долази до проширења зеница, неповезаног говора, непредвидљивог понашања, бега од људи и несналажења у времену и простору.[8]

ЛСД видно проширује зенице

Ефекти типични за ЛСД су: визуелне халуцинације отворених и затворених очију, синестезија, феномен да се звукови се могу видети, а слике чути, промене доживљаја времена и простора, као и сопственог тела, измењени ток свести и мишљења, осећај могућности невербалне комуникације с другим особама, осећај духовног увида или просветљења, изражена креативност, изоштравање осећаја за боје, дубља перцепција звукова и музике и повећана осетљивост на спољашње надражаје.[12] Особа под утицајем ЛСД-а може имати доживљај увида у функционисање унутрашњих органа и телесних процеса. Често долази и до деперсонализације односно губитка ега, што може изазвати јак емоционални одговор, од еуфоричне среће до паничног страха.[8] У нежељена дејства спадају параноја, нагле промене расположења (које могу варирати од дубоке депресије до еуфорије), паника, губитак контроле, страх од смрти и ставично путовање (енгл. horror trip).[8] Код психички нестабилних особа је повећан ризик од параноје и „лошег трипа“.[12] Неугодне физичке манифестације су ретке али може се јавити нелагода, мучнина, повраћање, главобоља или болови у телу.[8]

Нека истраживања 1950-их показују да ЛСД има 50% успешности у лечењу алкохолизма[30], што је пет пута више него отприлике 10% којих постижу анонимни алкохоличари[31]. Међутим, постоје и научници ко��и оспоравају ефикасност ЛСД у лечењу алкохолизма.[32]

Последице

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: флешбек, халуцинација и психоза

Иако ЛСД не изазива физичку зависност, честа употреба може одвести психичкој зависности.[8] Учесталим узимањем не развија се толеранција, што значи да временом нису потребне све јаче дозе, као што је случај код нпр. екстазија.[12]

Међутим, психичке промене изазване ЛСД-ом, које нису нужно позитивне, могу бити трајне.[12] Чест феномен који прати узимање ЛСД-а је флешбек (енгл. flashback), повратна реакција у трајању од неколико секунди током којих се спонтано враћају халуцинаторни ефекти. Може се јавити данима, месецима, па чак и годинама након уношења ЛСД-а.[8] Такође се може јавити и психоза.

Према новијим истраживањима британских научника, ЛСД је мање штетан од многих легалних супстанци попут дувана и алкохола.[33]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.  едит
  2. ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ↑ Хеттне КМ, Wиллиамс АЈ, ван Муллиген ЕМ, Клеињанс Ј, Ткацхенко V, Корс ЈА. (2010). „Аутоматиц вс. мануал цуратион оф а мулти-соурце цхемицал дицтионарy: тхе импацт он теxт мининг”. Ј Цхеминформ 2 (1): 3. ДОИ:10.1186/1758-2946-2-3. ПМИД 20331846.  едит
  4. ↑ Гаултон А, Беллис Љ, Бенто АП, Цхамберс Ј, Давиес M, Херсеy А, Лигхт Y, МцГлинцхеy С, Мицхаловицх D, Ал-Лазикани Б, Оверингтон ЈП. (2012). „ЦхЕМБЛ: а ларге-сцале биоацтивитy датабасе фор друг дисцоверy”. Нуцлеиц Ацидс Рес 40 (Датабасе иссуе): Д1100-7. ДОИ:10.1093/nar/gkr777. ПМИД 21948594.  едит
  5. ↑ Агхајаниан, Георге К.; Бинг, Осцар Х. L. (1964). „Персистенце оф лyсергиц ацид диетхyламиде ин тхе пласма оф хуман субјецтс” (ПДФ). Цлиницал Пхармацологy анд Тхерапеутицс 5: 611–614. ПМИД 14209776. Архивирано из ��ригинала на датум 2009-03-27. Приступљено 2009-09-17. 
  6. ↑ Папац, DI; Фолтз, РЛ (Маy–Јуне 1990). „Меасуремент оф лyсергиц ацид диетхyламиде (ЛСД) ин хуман пласма бy гас цхроматограпхy/негативе ион цхемицал ионизатион масс спецтрометрy” (ПДФ). Јоурнал оф Аналyтицал Тоxицологy 14 (3): 189–190. ПМИД 2374410. Приступљено 2009-09-17. 
  7. ↑ ИнфоФацтс - ЛСД
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 8,7 ЛСД инфо Архивирано 2007-05-16 на Wаyбацк Мацхине-у (наркоманија.ба)
  9. ↑ 9,0 9,1 Алеxандер анд Анн Схулгин. "ЛСД", ин ТиХКАЛ (Беркелеy: Трансформ Пресс, 1997). ИСБН 0-9630096-9-9.
  10. ↑ „ЛСД: цултурал револутион анд медицал адванцес”. Роyал Социетy оф Цхемистр. Приступљено 27. 09. 2007. 
  11. ↑ 11,0 11,1 „Тхе Алберт Хофманн Фоундатион”. Хофманн Фоундатион. Приступљено 27. 09. 2007. 
  12. ↑ 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 12,11 12,12 12,13 Повијест ЛСД-а[мртав линк] (вутра.орг)
  13. ↑ 13,0 13,1 Хофманн, Алберт. „Хисторy Оф ЛСД”. Приступљено 27. 09. 2007. 
  14. ↑ Гледано данашњим мерилима, швајцарски научник је узео барем два до три читава ЛСД-а, количину која је многе друге послала на вишедневно психијатријско лечење.
  15. ↑ „ЛСД: Тхе Геек'с Wондер Друг?”. Приступљено 29. 04. 2008. 
  16. ↑ Мартин, Доуглас. Фридаy, Аугуст 22, 2008 "Хумпхрy Осмонд, 86, Wхо Соугхт Медицинал Валуе ин Псyцхеделиц Другс, Диес". Неw Yорк: Неw Yорк Тимес
  17. ↑ Јохн Wхален (3. 7. 1998.). ЛА Wееклy: Тхе Трип. 
  18. ↑ „ЛА Wееклy: Тхе Трип”. Архивирано из оригинала на датум 2011-04-18. Приступљено 2011-06-21. 
  19. ↑ Чувен је интервју Керија Гранта из 1959. године у којем описује како је након узимања ЛСД-а по први пут у животу напокон нашао мир.
  20. ↑ Цавалло, Доминицк (1999). А Фицтион оф тхе Паст: Тхе Сиxтиес ин Америцан Хисторy, пп. 110-11. Неw Yорк: Ст. Мартин'с Пресс. ИСБН 0-312-21930-X.
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 Бранко Милош, Друга страна роцк'н'ролла (стр. 84-93), Вербум, Сплит, 2002. ИСБН 953-6197-43-X
  22. ↑ 22,0 22,1 „Цхаптер 3: Супреме Цоурт Диссентс Инвоке тхе Нуремберг Цоде: ЦИА анд ДОД Хуман Субјецтс Ресеарцх Сцандалс”. Хуман Радиатион Еxпериментс (Унитед Статес Департмент оф Енергy). Архивирано из оригинала на датум 2007-10-11. Приступљено 04. 10. 2007. 
  23. ↑ Алберт Хофманн, ЛСД—Мy Проблем Цхилд Архивирано 2017-12-15 на Wаyбацк Мацхине-у (МцГраw-Хилл, 1980). ИСБН 0-07-029325-2.
  24. ↑ Греинер Т, Бурцх НР, Еделберг Р (1958). „Псyцхопатхологy анд псyцхопхyсиологy оф минимал ЛСД-25 досаге; а прелиминарy досаге-респонсе спецтрум”. АМА Арцх Неурол Псyцхиатрy 79 (2): 208–10. ПМИД 13497365. 
  25. ↑ Хендерсон, Леигх А.; Гласс, Wиллиам Ј. (1994). ЛСД: Стилл wитх ус афтер алл тхесе yеарс. Сан Францисцо: Јоссеy-Басс. ИСБН 978-0787943790. 
  26. ↑ „Ероwид ЛСД (Ацид) Ваулт : Досаге”. 
  27. ↑ „ЛСД ресеарцх: ЛД50, летхал досе 50”. Архивирано из оригинала на датум 2011-08-26. 
  28. ↑ „ЛСД Ваулт: Досаге”. 06. 07. 2006.. Приступљено 31. 01. 2007. 
  29. ↑ „ЛСД Тоxицитy: А Суспецтед Цаусе оф Деатх”. Јоурнал оф тхе Кентуцкy Медицал Ассоциатион. Приступљено 26. 11. 2007. 
  30. ↑ Мацлеан, Ј.Р.; Мацдоналд, D.C.; Огден, Ф.; Wилбy, Е., "ЛСД-25 анд месцалине ас тхерапеутиц адјувантс." Ин: Абрамсон, Х., Ед., Тхе Усе оф ЛСД ин Псyцхотхерапy анд Алцохолисм, Боббс-Меррилл: Неw Yорк, 1967, пп. 407–426; Дитман, К.С.; Баилеy, Ј.Ј., "Евалуатинг ЛСД ас а псyцхотхерапеутиц агент," пп.74–80; Хоффер, А., "А програм фор тхе треатмент оф алцохолисм: ЛСД, малвариа, анд ницотиниц ацид," пп. 353–402.
  31. ↑ Миногуе, С. Ј. "Алцохолицс Анонyмоус." Тхе Медицал Јоурнал оф Аустралиа Маy 8 (1948):586–587.
  32. ↑ Мангини M (1998). „Треатмент оф алцохолисм усинг псyцхеделиц другс: а ревиеw оф тхе програм оф ресеарцх”. Ј Псyцхоацтиве Другс 30 (4): 381–418. ПМИД 9924844. 
  33. ↑ „Алкохол и духан опаснији од ЛСД-а”. Архивирано из оригинала на датум 2008-12-16. Приступљено 2011-06-21. 

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Dietilamid_liserginske_kiseline&oldid=41843584”