Пут свиле

Пут свиле је назив за мрежу караванских путова чији главни циљ је био повезивање средоземља с источном Азијом. Овај назив је први користио Фердинанд вон Рицхтхофен, Нијемац који је живио у 19. стољећу, иако су још Бизантинци користили сличан назив.

Још у најстарија времена постојале су везе између Кине и Еуропе. Заснивале су се на размјени трговачке робе, омогућавале дипломатске контакте и доприносиле спознајама о другим културама. Те везе нису биле континуиране, одвијале су се углавном преко посредника и увијек наново биле прекидане и на дуже вријеме када су трговина, промет и размјена информација били ометани.

Одлучујућа политичка претпоставка за потпуно отварање источног краја пута свиле била је кинеска експанзија према западу. У вријеме владавине цара Хан Вуа (Ву Ди) (141.-87. пне.) (династија Хан) царство се готово удвостручило. На опасности на границ��ма реагирао је освајањем непријатељских подручја. Његове војске продирале су далеко на сјевер, југ и запад, освајајући бројне сусједне државе. Побједа над Чинг-нуима донијела му је коначну контролу над средишњом Азијом. Вуова војска заузела је Памир и Фаргону, и тиме су могли бити отворени путови између Кине и Запада. Трговина путом свиле је процвала, а у главни град царства Хан долазе луксузна роба и путници са Запада.

Док је сад источни дио пута био релативно сигуран, дуги сукоби између Римљана и Парта пријетили су да западни дио пута свиле претворе у бојно поље. Аугуст успијева дипломатском спретношћу склопити на неко вријеме мир с Партима, што чини и западни дио цесте сигурнијом, па трговина с далеким Истоком поново оживљава.

Пут свиле доживљава нови процват у вријеме династије Танг (618.-907.) када она одузима Перзијанцима превласт на путу свиле. Други цар династије Танг, Танг Таизонг, доводи под своју контролу велике дијелове средишње Азије као и Тамирску завалу. Бизантинци успијевају вратити дијелове својих ранијих посједа у Азији, и тиме си осигуравају приступ путу свиле. Бизант остаје главно трговиште за робу с истока. У раздобљу "пет династија" унутрашња стабилност династије Танг није се могла одржати, па сусједни народи поново нападају караване.

Одлучујући допринос директном повезивању Азије и Еуропе дали су Монголи у 13. стољећу. Монголска освајања омогућила су раздобље редовних и разноврсних контаката. Чим би у новоосвојеним подручјима осигурали ред и стабилност, Монголи су успостављали контакте са странцима. Успркос својој огромној жељи за освајањем и влашћу, били су гостољубиви према страним путницима, па и у случајима кад су путници били из земаља чији властодршци нису признавали монголску власт. У то вријеме поново долази до интензивног пораста размјене роба, људи и знања.

Монголско царство није било дуговјечно. Већ 1262. почиње распадање тог дивовског царства, иако је источни дио под владавином Кублај кана остао стабилан дуже вријеме. Кинески национализам је поново оживио. 1368. се у Кини прекида владавина странаца доласком на власт династије Минг која је заступала агресивну политику према монголским племенима. Успркос миру у вријеме владавине Монгола тим подручјима, трговина дуж пута свиле никада више није досегла обујам као у вријеме Танг династије. Трајно опадање значења пута свиле почело је још у вријеме династије Сонг, а потицај том паду дао је пораст кинеске поморске трговине као и велике царинске дажбине које су захтијевали Арапи. Слиједом тога настају нова трговинска средишта у југоисточној Азији.

На поморским путовањима није било опасности дугих копнених путовања и трошкова за посреднике. С порастом експанзије еуропских поморских сила на почетку новог доба пут свиле коначно губи значење. Трговину путом свиле замјењују бродови, а кинески трговци својим џункама долазе до Индије и Арабије. Од времена династије Сонг Еуропљани су били јако ограничени у трговању с Кином. У вријеме поморске експанзије један од главних циљева био је поново открити морски пут до бајковитог Китаја (Кина). Тек 1514. Португалци стижу до Кине и брзо успостављају живу трговину, коју касније преузима Шпањолска. Од средине 16. стољећа Кина извлачи највећу добит од еуропских колонија у новом свијету (Америка). Око 70% тамо добивених племенитих ковина пребацивало се у Кину, како би се у Кини купила роба за Еуропу. С временом, бродови трговинских компанија замјењују пут свиле као везу с источном Азијом за набавку луксузне робе и умјетничких предмета за племство у Еуропи.

У најновије вријеме пут свиле поново добива на значењу. Градња путова, потакнута открићем великих налазишта нафте у тим подручјима, олакшала је приступ тим непријазним, дивљим подручјима која се индустријализирају. Поново се отварају трговински путови, а постају значајни и за туризам.

Путем свиле нису се кретале само робе као зачини, свила, стакло и порцулан. С трговином су путовале и религије и културе. Тако је путем свиле у Кину и Јапан дошао и будизам и ту постао превладавајућа религија. I кршћанство је тим путем дошло до тадашњег главног града, како је документирано на једној каменој плочи у данашњем Xи'ану. Дуж пута свиле су до Арапа, а од њих касније и у Еуропу стигли знање о папиру и баруту.

За Запад је свила била најважнија трговачка роба која је пролазила Путом свиле. Цијели пут је управо и добио име по том производу. Но, то име искривљује стварност трговине, јер су осим свиле тим трговачким путом размјењиване и друге робе. Караване које су ишле према Кини носиле су, између осталог, злато, бјелокост, драго камење и стакло. Из Кине према Еуропи превожени су прије свега крзно, керамика, жад, бронца, лак и жељезо. Уз пут, дио тих добара замјењиван је, и мијењао је више пута власнике прије него што би стигао на крајње одредиште. Поред свиле, све до новијег времена су врло важна роба за размјену с југоисточном Азијом били зачини. Користило их се не само као зачине, него и као лијекове, анестетике, афродизијаке, парфеме али и за припрему "чаробних напитака".

Но, свила је ипак била најважнији кинески производ. Развој ткања свиле може се пратити унатраг све до 2. тисућљећа прије Криста. Производња свиле у количинама достатним и за извоз развила се тек завршетком "времена посвађаних царства" у 3. стољећу прије Криста. У то вријеме је свила била изнимно риједак материјал на Западу, као пурпур и стакло убрајала се у луксузну робу Римског царства. Скромну количину овог скупоцјеног материјала могли су си приуштити тек најбогатији. У вријеме Аугустовог мира, кад је и западни дио пута свиле био сигуран, римски горњи слој изражавао је повећану "глад" за свилом, зачинима и драгуљима, хтјело се опонашати богати стил живота Далеког истока.

Велики проблем је била сигурност трговачких путова. Од Кине до Египта разбојници су нападали караване на најужим мјестима пута, отимајући им робу. Због тога је царство Хан додјељивало караванама посебну војну пратњу, а и продужили су кинески зид уз каравански пут.

Организација међуконтиненталне трговине била је врло захтјевна. Требало је на једном мјесту окупити тисуће животиња, велики број гонича и тоне трговачке робе, а онда све то покренути. Уз то, требало је бринути о очувању живота људи и животиња на дугом путу уз тешке климатске и земљописне увјете. Трговци обично нису путовали цијелим путем да би продали робу. Трговина се одвијала преко више посредника. Док су западни дио пута свиле дуго контролирали Парти, а касније Сасаниди, у средишњим дијеловима Азије размјеном су доминирала прије свега номадска племена. Као пријевозно "средство" велики, вјеројатно и највећи, значај имале су двогрбе деве подријетлом из средишње Азије. Њихова предност пред једногрбим је та што су мање осјетљиве на температуре а имају и зимско крзно. Тим особинама су добро прилагођене обиљежјима континенталне климе која влада степама и брдским подручјима с великим висинским разликама. Због тих особина двогрбе деве се користе од почетка трговинских односа.

Размјена техничких достигнућа, културних добара и идеологија догађала се мање смишљено и спорије од размјене роба. Далека путовања свих врста, било из комерцијалних, политичких, дипломатских или мисионарских разлога, потицали су културну размјену између различитих друштава. Пјесме, приче, религиозне идеје, филозофски назори као и знанствене спознаје размјењивале су се између путника. Значајне технике, као производња папира и тискање књига, кемијски процеси као дестилација и учинковитија коњска опрема и јахаћи стремен проширили су се Азијом.

Нарочито дуготрајно добро које се ширило путом свиле биле су вјере. Тако је на примјер сјеверним путом будизам стигао из Индије у Кину и Јапан, углавном у вријеме Сјеверне Веи династије у 4. и 5. стољећу. Ширење кршћанства источно од Мале Азије - с мањим изнимкама - било је могуће тек с почетком сасанидског царства у 3. стољећу. Иако кршћанство није никада постало превладавајућа вјера у средишњој и источној Азији, пут свиле кориштен је за продирање до кинеских граница. У вријеме Монголског царства несторијанско кршћанство, потекло од грчког теолога Несторија, било је културно оружје с којим се морало рачунати (види: Асирска Црква Истока).

Ширење кршћанства било је пуно скромније у успоредби с исламом који је далеко надмашио све друге религије. Након Мухамедове смрти 632. године ислам се брзо шири Арабијом, а у сљедећих сто година осваја једну по једну старе римске провинције: прво Сирију, затим Египат па цијелу сјеверну Африку. Ускоро западни крај пута свиле, а тиме и контрола укупне трансазијске трговине, долази под исламску контролу. Након освајања Перзијског царства наставља се продирање ислама према истоку. У почетку се шири градовима дуж пута свиле, а касније и у њиховој ширу околици. I у средишњој Азији, Кини и Бенгалу те касније и у Индонезији настају муслиманске заједнице, али без војног освајања или политичке апсорпције.

Путем свиле ширили су се и зороастризам и манихејство, обоје перзијског подријетла.

Попут религиозних идеја или културних добара, путом свиле преносиле су се и болести и инфекције. Путници су помагали узрочницима ширење у популације које нису имале ни наслијеђен ни стечени имунитет на болести које изазивају. Тако је долазило до епидемија које су могле имати драматичне посљедице.

Најпознатији такав случај ширења болести потом свиле с врло озбиљним посљедицама било је избијање куге у 14. стољећу: У Кини куга избија 1330. Ова смртоносна болест која напада глодавце, а са животиња на људе ју преносе бухе, и врло је заразна. Дуго времена се куга појављивала само у јужнокинеској покрајини Јунан. Почетком 14. стољећа монголске постројбе разносе заражене бухе великим дијеловима Кине. Даље се куга брзо шири путом свиле и стиже трговачким бродовима из Каффе на полуоток Крим 1348. а затим и у средњу Еуропу. Овако брзо ширење куге посебно је било потпомогнуто трговином крзнима.

Пут свиле данас има још само романтично, пустоловно значење. Путовања "трагом Марка Пола" привлаче све већи број туриста у ова забачена подручја. Кина је врло брзо спознала велики туристички потенцијал тих подручја, што је резултирало рестаурирањем разних објеката и споменика културе дуж пута свиле, а бригу о тим објектима воде службене инстанце. Поред тога, археолошким искапањима покушава се ући у траг начину живота ових подручја у том времену. Путници дуж Такламакан пустиње срећу прије свега рушевине градова и остатке спиља. Но, најважнија занимљивост је становништво и њихов до данас сачуван исти начин живота.

• Краљевска цеста
• Марко Поло
• Хисторија Кине

• (en) Атлас пута свиле од Университета у Wасхингтону
• Слике и доживљаји на трагу пута свиле Архивирано 2007-09-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• Тхе Силк Роад (енглески)^{[мртав линк]} Архивирано 2016-03-15 на Португуесе Wеб Арцхиве-у
• опширне информације (енглески)