"Organizujmo se u grupe od po dvesto ili petsto ljudi i neka se svaka grupa pobrine za jednog kolonistu. Kolonizovani čovek se oslobađa u nasilju i na"Organizujmo se u grupe od po dvesto ili petsto ljudi i neka se svaka grupa pobrine za jednog kolonistu. Kolonizovani čovek se oslobađa u nasilju i nasiljem."
Koliko sam upoznat sa ovom levičarskom, revolucionarnom i anti-kolonijalnom tematikom, ovo je jedno od najvažnijih dela na temu kolonijalne istorije Afrike, kolonizacije kao i borbe za oslobođenje tih nacija. Na temu nastanka modernih država zelenog kontinenta, ali i stvaranja neo-kolonijalnih sistema koji su držali (i drže) ove narode u sličnoj poziciji i nakon oslobođenja. Doduše, Fanon je ovo napisao 1961., tako da neo-kolonijalizam nije u središtu pažnje, moraćemo na tu temu da čitamo nešto drugo.
"Kada neposredno proučite kolonijalni kontekst, očigledno je da je pravi razlog takve raskomadanosti sveta u samom pripadanju ili nepripadanju određenoj vrsti, određenoj rasi. U kolonijama, ekonomska infrastruktura je i superstruktura. Uzrok je posledica: čovek je bogat zato što je belac, belac je zato što je bogat. Grad koloniste je presit, lenj, njegov stomak je uvek pun dobrih stvari. Grad koloniste je grad belaca, stranaca. Grad kolonizovanog čoveka, odnosno domorodački grad, crnačko selo, ozloglašeno je mesto naseljeno ozloglašenim ljhudima. Tu nije važno gde se ko rodi ni kako se rodi, gde se umire i zbog čega se umire. Umire se bilo gde, od bilo čega. Domorodac je proglašen nepropusnim za etiku; on predstavlja ne samo odsustvo vrednosti, već i njihovu negaciju."
Ovo je kombinacija istorije i sociološke analize, ali tu su i društvene i psihološke posledice te borbe. Fanon je revolucionar koji bi slobodno mogao da stane na neki trg u Alžiru, Nigeriji ili u Maroku, i da raspali mase svojim rečima. Piše bez rukavica, u svakom trenutku je jasno da poziva na nasilnu revoluciju kao sredstvo za postizanje slobode. Prvi deo, u kom daje pregled kolonizacije, kao i početka borbe za slobodu, a tu uključuje i stvaranje novih elita (koje bivše kolonijalne sile, uz religiju, najčešće koriste za održavanje ili potpune ili ekonomske kontrole u bivšim kolonijama) mi je najupečatljiviji, a najpovršniji utisak je ostavio poslednji deo, u kom Fanon (doduše, psihijatar), piše o psihološkim posledicama borbe za slobodu.
"Famozni princip koji kaže da su svi ljudi jednaki, biće ilustrovan u kolonijama kada kolonizovani čovek postavi zahtev da bude jednak kolonisti. Ako moj život ima istu težinu kao život koloniste, njegov pogled me više neće satrti, umrtviti, niti ću se od njegovog glasa skameniti. Više se neću zbuniti u njegovom prisustvu.
Prezreni na svetu. Naravno, pored ovakvog naslova, nije čudno da je knjiga brzo stekla mnogo pratioca - imala je velik uticaj na revolucionarne pokrete širom sveta, posebno u Africi i Južnoj Americi. Fanon piše sa mnogo strasti, direktno, koristeći opise nasilja i patnje. Sviđa mi se, ne kažem da nam nedostaju takvi mislioci danas, ima ih na Youtubeu podosta - ali nema ih u društvu, ne razgovara se o njihovim stavovima i razmišljanjima o svetu danas...
"U radu na smirenju kolonizovanih ljudi kolonijalističkoj buržoaziji pomaže i neizbežna religija. Izučavaju se i kao primeri navode svi oni sveci koji su okrenuli drugi obraz, koji su oprostili uvrede, koji su i ne trepnuvši podnosili pljuvanje i vređanje. Posredstvom religije, kolonizovani čovek uspeva i da zaboravi na kolonistu. Verovanje u fatalizam skida krivicu sa ugnjetača, budući da se bogu pripisuje uzrok nevolja, bede, sudbine. Pojedinac tako prihvata disoluciju, o kojoj odlučuje Bog."
Meni je ovo bilo važno pročitati, nije baš da mi je knjiga otvorila zatvorene oči, poneki delovi se ponavljaju, a možda su ideje i razbacane i ne dovoljno sređene - ali da kažem da mi je omogućila je da pogledam šire otvorenih očiju na stvari koje su mi manje-više bile poznate. Ono što tražim sledeće, i što mi je interesantno i iz tačke našeg (srpskog) današnjeg društva, je analiza neo-kolonijalizma i kompradorskih režima, ne samo u Africi i Latinskoj Americi, već i društvima bivšeg evropskog istočnog bloka.
"Nasuprot nerazvijenom svetu, svetu bede, neljudskom svetu, evropske nacije se valjaju u najrazmetljivijem obilju. To evropsko obilje je doslovno skandalozno, jer je izgrađeno na leđima robova, hranjeno je krvlju robova, potiče direktno sa i iz tla tog nerazvijenog sveta. Blagostanje i napredak Evrope izgrađeni su znojem i leševima crnaca, Arapa, Indijaca i žutih ljudi. Mi smo odlučili da to više ne zaboravljamo." ...more
Na Zapadu ništa novo, osim što je ispropovedano kroz oči Senegalca u francuskim rovovima (koji ne razume francuski). I što je dosta bezličnije. I zaprNa Zapadu ništa novo, osim što je ispropovedano kroz oči Senegalca u francuskim rovovima (koji ne razume francuski). I što je dosta bezličnije. I zapravo ništa posebno. Knjižica iz koje se pamti prepričavanje kako drug iz detinjstva našeg pripovedača pokušava ceo dan da vrati creva u svoju utrobu... I triput ga moli da mu prekrati muke (ovaj naš to odbija, pa ga posle peče savest). Ali uprkos tim detaljima, i dalje dovoljno kratka i prilično jednostavna, da se pročita u jednom danu.
Drugi Floberov roman postavljen je na neobično mesto i u neobično vreme. Kartaginjani su najčešće "oni tamo preko", nekakvi divljaci za koje Katon u sDrugi Floberov roman postavljen je na neobično mesto i u neobično vreme. Kartaginjani su najčešće "oni tamo preko", nekakvi divljaci za koje Katon u svojim govorima insistira da treba da budu uništeni.
Salambo priča o pobuni vojnika najamnika za vreme Prvog punskog rata. Započinje sjajnim opisom gozbe u kući Hamilkara (oca Hanibala Barke, koji se kao desetogodišnji dečak jedva i pojavi), ali nastavlja se... onako.
Taman kad pomisliš da je ovo najbolje predstavljena antička civilizacija u romanu, Flober krene sa pasusima i pasusima opisa brežuljaka, drveća, flore i faune Severne Afrike. Čitam tako te opise, ali nekako ne mogu to da zamislim toliko živo koliko pisac očekuje od mene. Ili nemam mašte ili volje da bih se potrudio da tačno takav breg prizovem u misli.
Nekome može da smeta i nasilje - meni nije toliko, pretpostavljam da su takve bile tadašnje bitke, trebalo je prići onom čoveku ispred, nekako mu odgurnuti štit i prosuti mu utrobu....more
Stotinjak strana. Ali u njih je jedini arapski dobitnik Nobelove nagrade za književnost smestio ličnu dramu, svoj pogled na religiju i istoriju EgiptaStotinjak strana. Ali u njih je jedini arapski dobitnik Nobelove nagrade za književnost smestio ličnu dramu, svoj pogled na religiju i istoriju Egipta 20. veka. Ispričana kroz tri lika (dvoje mladih koji su vereni 11 godina ali zbog manjka novca ne uspevaju da osnuju porodicu i njegovog dedu), ova novela čita se brzo, ali imam osećaj da će ostati upamćena.
Sviđa mi se. Možda je pomoglo to što sam ga čitao u Kairu. A jedan od likova postavlja pitanje koje sam si ja postavljao za tih par dana tamo:
"Randa, naša zemlja je obolela od fanatizma. Gde su vremena knjige Zašto sam ateista? Žele da nas vrate četrnaest vekova unazad."...more
Dva roditelja (da li su roditelji?) i dete beže pred zakonom. Prekršaj možda i nije nešto velik, ispisali su Davida iz škole, smatraju da u običnoj škDva roditelja (da li su roditelji?) i dete beže pred zakonom. Prekršaj možda i nije nešto velik, ispisali su Davida iz škole, smatraju da u običnoj školi ne može da se snađe, da je drugačiji i da mu treba drugačija vrsta školovanja.
Ovaj simpatičan roman počinje njihovim dolaskom u izmišljen grad izmišljene države, gde Davida upisuju u plesnu akademiju. Roman se najviše bavi odnosima te neobične porodice, ali dotiče i ozbiljne teme. Da li sam autentičan, pita se narator / dečakov staratelj. Ako i jesam, kakvu to vrednost ima u današnjem svetu? Gajim li strast i prema čemu? U školi se pojavljuje i osoba za koju isprva nije jasno da li je manijak ili samo neko sa mnogo strasti, pa se tu pitamo i šta je zlo, ko je ustvari zao.
Isusovo školovanje trebalo bi da bude alegorija na biblijsku priču o Isusovom odrastanju. Znam da se radi o najvećoj ikad napisanoj knjizi, ali pošto sam svaki put brzo odustajao, pretpostavljam da sam ovde dosta i propustio. Ipak, veoma pozitivno iskustvo. ...more
Zamalek se na početku čita kao lična hronika dvoje ljudi, koji su se doselili u Kairo i živeli tamo između 1941. i 1992. Naš pripovedač iz prvog lica Zamalek se na početku čita kao lična hronika dvoje ljudi, koji su se doselili u Kairo i živeli tamo između 1941. i 1992. Naš pripovedač iz prvog lica je Arna, a kratka poglavlja te dovedu do poznatog "3 strane? Hajde onda još samo jedno" efekta.
Na kraju se treba naterati da staneš: "Mora se spavati, nastaviću sutra, inšalah."
Detalje o načinu života u Kairu napisao je neko ko je dobro proučio materiju. Autor kaže da je knjiga nastala na osnovu nekoliko dužih putovanja u Kairo i priča koje je tamo slušao. Ipak, Zamalek polako od putopisa prelazi u roman, i tada je kismet, predodređenost u našim životima, ono što se provlači kao glavna tema. Nema tu spektakularnih obrta, spasavanja života ili civilizacije - ali ima uzbuđenja mini-trilera, barem oko Arne i njenih bližnjih.
Stanković je odličan pisac i njegov Estoril je jedan od naših boljih novijih romana. Zamalek nije na tom nivou - ako se ja nešto pitam, teško će išta prići priči o drugom svetskom ratu, u kojoj se pojavljuju Duško Popov, Miloš Crnjanski i Antoan Sent Egziperi. Nema Zamalek nešto zbog čega će postati toliko nezaboravan, ali ima mnogo toga u čemu vredi uživati. Moj pogled na Kairo i Ramazan je sad dosta drugačiji nego što je bio do pre 10 dana....more
Nikad aktuelnije pitanje "ko su varvari"? Ali, možda je tako bilo oduvek. Pa tako i u Carevini, Kucijevoj državi koju je izmislio na vrhuncu AparthajdNikad aktuelnije pitanje "ko su varvari"? Ali, možda je tako bilo oduvek. Pa tako i u Carevini, Kucijevoj državi koju je izmislio na vrhuncu Aparthajda, a koja izmišlja varvare da bi preživela. (Da li svaka vlast lakše preživi uz nekakve varvare?) Tu su oni, valjda, negde iza granice, strašni su i njima plašimo decu...
Ovo je roman i o torturi, pomalo o psihologiji zla, ali i o poslednjem pravednom čoveku, pripovedaču koji se budi iz stanja u kom je proveo decenije. Polusna u kom je kroz udoban život zatvarao oči pred postupcima Carevine.
"Zarobljenike ne mogu spasti, onda da spasem sebe. Nek barem bude rečeno, ako ikad dođe do toga da se rekne, ako u nekoj dalekoj budućnosti bude ikog zainteresovanog za to kako smo živeli, da je u ovoj najdaljoj, najisturenijoj predstraži Carevine svetlosti postojao jedan čovek koji u dnu duše nije bio varvarin."...more
Kongo 50ih i 60ih godina, na prelomnici istorije, i porodica Prajs na misionarskoj misiji. Otac Nejtan i nije toliko bitan, ali zato jeste 5 žena/devoKongo 50ih i 60ih godina, na prelomnici istorije, i porodica Prajs na misionarskoj misiji. Otac Nejtan i nije toliko bitan, ali zato jeste 5 žena/devojaka, koje prepričavaju svoj neobičan život na ovom neobičnom mestu, svaka iz svog ugla.
Sama istorija je fascinantna (kad me pitaju zašto uvek navijam protiv Belgije na fudbalskim prvenstvima, odgovor je "Kongo im nikad neću oprostiti"), ali to ne bi bilo dovoljno da nije vrhunski način kako je priča ispričana. Barbara Kingsolver je majstor proze i žao mi je što sam zaobilazio ovaj roman na Laguninim 'morate pročitati' policama. Uvek sam pretpostavljao da će ovo biti jedno opšte sentimentalno mesto, koje deo svoje popularnosti duguje stereotipima na kojima su likovi izgrađeni.
Proza je sjajna, poglavlja kratka, a svako je ispričano na drugačiji način, iz ugla osobe koja pripoveda. Jezik je važan, a u ovom paketu dobijamo 5 pripovedača, svakog prilično drugačijeg od prethodnog. Biblija otrovne masline je putovanje kroz jednu drugačiju civilizaciju, ali i kroz odrastanje i rušenje autoriteta i idola....more
Moj treći Boyd i najlošiji dosad. Any Human Heart je pričao epsku priču o životu pisca i o 20. veku uopšte, dok je Restless veoma solidna špijunska prMoj treći Boyd i najlošiji dosad. Any Human Heart je pričao epsku priču o životu pisca i o 20. veku uopšte, dok je Restless veoma solidna špijunska priča i priča o odnosu majke i ćerke. Brazzaville Beach je s druge strane prosečna fikcija, koja na početku dosta obećava, ali na kraju nije ni gubitak vremena ni nešto čega ću se sećati.
Početak je doduše solidan, Brazzaville Beach prati Hope Clearwater za vreme njenog boravka u Kongu, za vreme građanskog rata početkom sedamdesetih. Njen zadatak: proučavanje ponašanja šimpanzi. Paralelno sa tim, Hope priča i o svom životu u Velikoj Britaniji, pred odlazak u Afriku.
Kao i obično kod Boyda, čovek je u centru pažnje - ali iako piše o problemima, izazovima i ljubavi prema muškarcu doktorke Clearwater, ona nije ni izbliza tako dobro urađena kao oni u pomenutim romanima. "An unexamined life is not worth living," je citat Sokratesa koji Hope citira, ali taj život opet nije istražen koliko bi čitalac voleo. Najinteresantnija stvar na kraju ispadnu opisi posmatranja šimpanzi u njihovom prirodnom okruženju (seksualna privlačnost, na primer), ali je to dosta mali deo priče. Potpuno propuštena šansa je građanski rat, a da je Boyd u potpunosti preskočio njen život sa mužem matematičarom, ne bi mnogo pogrešio....more
Interesantna priča o odrastanju u Nigeriji devedesetih, ispričana iz prvog lica, posebno za nas decu 90-ih na ovim prostorima. Zanimljiva slika društvInteresantna priča o odrastanju u Nigeriji devedesetih, ispričana iz prvog lica, posebno za nas decu 90-ih na ovim prostorima. Zanimljiva slika društva ove mnogoljudne zemlje, porodičnih odnosa, miksa hrišćanstva i paganstva i problema koji, prema Murpheyevim zakonima obično narastaju, ukoliko se ne suočimo sa njima.
Bez obzira na to, najveći problem koji sam imao sa ovom knjigom, je u tome da prepričava nesretne (zapravo, tragične) dogadjaje, ali ne uspeva do ti dočara osećanja glsvnih aktera. Ovo je još posebno problematično zbog toga što je priča ispričana u prvom licu. Pre nekoliko meseci pročitao sam odličan Everything I Never Told You, koji te postavlja u centar zbivanja i opterećuje te sa teškim mislima i osećanjima koje glavni likovi u takvim situacijama preživljavaju.
Roman nagrađen Bukerom je s jedne strane prijatno čitanje zbog stila autora i toka kojim priča teče, a s druge prilično neprijatno. Nasilje u Južnoj ARoman nagrađen Bukerom je s jedne strane prijatno čitanje zbog stila autora i toka kojim priča teče, a s druge prilično neprijatno. Nasilje u Južnoj Africi, posledice aparthajda, kao i odnos starijeg muškarca i mlade žene. Ne samo to, već i prosečnost i apatija glavnog lika, profesora univerziteta koji ostaje bez posla i tako bez svega što ga je koliko toliko izdizalo i predstavljalo u društvu....more
I have never been to Africa. Thinking about it, I don't really know no-one from the continent and I have not read any contemporary books on it. FortunI have never been to Africa. Thinking about it, I don't really know no-one from the continent and I have not read any contemporary books on it. Fortunately, books are here to take us to new places and to put us inside heads of new and interesting people.
Americannah is perfect novel for that. Despite being quite unfamiliar with African people and current culture, I understood Ifemelu in her wishes to return to Nigeria (I returned myself from nice Slovenia to bit chaotic but interesting Serbia, 3 years ago, and this changed my life to better) and in her critics of American society. Not that I dislike America too much, and Ifemelu does not as well, but there are things why I love going there, but for short time only.
Americannah is story about three things basically - race and racism, immigrants (longing to return to their homeland) and love. Book is fun, with passages to underline and reread and shows you some things from differrent perspective. For me, more than enough to enjoy it, put next Adichie's books on my read-list and to give it 4 stars on Goodreads. At times, it even felt like 5-star book....more
Loading...
