Nikola Jankovic's Reviews > Sjećanje šume

Jednu za drugom, pročitao sam priču o odrastanju jednog velikog evropskog pisca (Pamukov Istanbul: Memories and the City), a sad i priču malog Damira Karakaša. Epski pogled na odrastanje u jednom epskom gradu u plavom uglu, a novela od jedva osamdesetak strana, o odrastanju u selendri u Lici, u crvenom uglu. I to selendri u kakvu ne stiže ni televizor ("Otac kaže majci: 'Eto, to je hidrofor, sad ćemo mi jedini u selu imat vodu na pipu.'"). Imam osećaj da smo Karakaša iz muva kategorije poslali u ring sa superteškašem.

Međutim, lopta je okrugla, svi danas igraju fudbal itd. itd. Karakaš izlazi kao pobednik, Sjećanje šume je superiorno delo. Ne samo što ovaj naš ima odličan smisao za humor i da ima mesta gde se smeješ na glas, sve uz suze (retko u književnosti), već je tu i nešto drugo. Slušam predavanja sa Jejla, pa u Uvodu u literarnu teoriju objašnjavaju šta je literatura. Kažu da je čitanje kršenje očekivanja - ili bi barem trebalo da bude. Potrebno je da postoji praznina između teksta i našeg razumevanja - čitalac ima nekakva očekivanja šta će se desiti sledeće, pa tokom čitanja treba da premosti tu prazninu. Trudimo se da nam tekst bude blizak i lako razumljiv, da donese očekivano, a zadatak vrhunske literature je da ta očekivanja prekrši. Ako je pisac u tome uspešan, onda je ta praznina taman tolika da nas vuče dalje. S jedne strane, imamo očekivanja za nastavak teksta, a s druge imamo nade da se ta očekivanja izjalove. Na taj način, stvara se tenzija koja donosi psihološko uzbuđenje tokom čitanja. "Ako nema iznenađenja, onda nema ni vrednosti," kaže Volfgang Izer na tu temu.

E, to ovo malo delo ima. Jednostavne rečenice, vrhunski humor, i priča koja nam je s jedne strane potpuno bliska, a s druge toliko daleka da je mogla da se dešava i na Marsu. Karakaš mi je ovim delom prodao sve što je napisao dosad.