Gde je granica između novele i romana? Ako je to 100 strana, moglo bi da bude i 101? A kad smo već tu, može i 102. I tako stignemo do 110-130 stranicaGde je granica između novele i romana? Ako je to 100 strana, moglo bi da bude i 101? A kad smo već tu, može i 102. I tako stignemo do 110-130 stranica, koliko imaju ove dve novele / romana, objavljene u ovde na onu foru da svaku priču čitaš sa svoje strane knjige.
Najpre sam pročitao Cijeli dan kiši u Zagrebu, i rekao bih da je bolja; bolje je osmišljena, deluje da je više truda potrošeno na ovu kombinaciju istraživanja vlastite prošlosti, trilera i istorije pojedinaca sa naših prostora u poslednjih 30-ak godina. Kao što to rade Oster ili Murakami, i kod Bazdulja njegovi junaci često imaju mnogo toga zajedničkog s piscem. Ovde je August rođen 1977. godine, odrastao je u Travniku pa zatim živeo u Sarajevu, ali umesto da studira englesku književnost i da se preseli u Beograd, on je student romanistike i seli se u Zagreb. Znam da kod Ostera i Murakamija nekim čitaocima to smeta, meni ne, naprotiv. Dopada mi se i kod Bazdulja.
Ne bih ulazio previše u priču, prilično je kratka i ne bi trebalo da se razotkrije unapred. Inteligentno je napisana, kroz pripovedanje u različitim vremenima, poglavlja se prepliću isto kao i vremena, pa se tako sklapa mozaik oko glavnog junaka i jednog događaja iz Sarajeva, zapravo centralnog događaja njegovog života.
Sarajevski grobovi bi trebalo da mi se više dopada - junak živi dvestotinjak metara od mesta gde stanujem u Beogradu, šeta Takovskom, Cvijićevom, ulicom Majke Jevrosime, obilazi kafiće koje znam (jedan je doduše postavljen na mesto gde se ne nalazi, da li namerno na foru male promene realnosti, ili je Bazdulj to pobrkao, a znam da zalazi u te kafiće) - ali nekako mi se učinilo da je priča produžavana naknadno, nakon što je bila napisana kraća priča. Glavni junak priče putuje u Sarajevo kako bi "sprečio da prekopaju" grob oca, koji su ostavili u godinama iseljenja iz Sarajeva u Beograd početkom devedesetih. Realno, nema ovde verovatno materijala za više od 30-ak strana.
Ko čita Bazduljeve romane, zna da se u njima mogu naći i preporuke za dalje čitanje, kao što nakon čitanja Murakamijevih možeš napraviti plejlistu na Deezeru. Ovaj put, to je bio The Return of Martin Guerre, koji se spominje u obe novele :) ...more
Dugo nisam za jedno veče pročitao knjigu, ali ova, od saramagovske jedne rečenice (na kraju ni ta fora sa jednom rečenicom ne ispadne loše), valjda jeDugo nisam za jedno veče pročitao knjigu, ali ova, od saramagovske jedne rečenice (na kraju ni ta fora sa jednom rečenicom ne ispadne loše), valjda je predviđena da se tako čita. Uzmeš da pročitaš par strana u devet, završiš knjigu u jedan.
Ovo je tok misli jednog "prenačitanog i preosjetljivog" čoveka, koji u najboljem Bazduljevom maniru na prvih 12 strana citira i spominje Malog princa, Stinga, Springstina i Kiša, Rodžera Votersa i Šopenhauera, Kafku i Poslednje Isusovo iskušenje, Kazancakisa pa Osmog putnika (bend), Ćopića, Selimovića i Bodlera, pre nego što i počne ikakav "zaplet" :)
"... tako negdje kaže Šopenhauer, ipak je najsretniji trenutak u danu svakog sretnog čovjeka onaj trenutak kada pada u san, dok je najnesretniji trenutak svakog nesretnog čovjeka, trenutak kad se budi..."
Meni je to uvek bilo jako simpatično, čitaš roman sa nekom pričom, a usput otkrivaš nešto novo. Kod Murakamija zapisuješ novu džez muziku, ovde imena pisaca, filmova... "... ima kod Borhesa u jednoj od posljednjih njegovih knjiga pjesmica koja se zove 'Nostalgija za sadašnjošću' gdje se opisuje neki čovjek što razmišlja, kako bi sve u životu dao da je u tom trenutku sa svojom voljenom na Islandu, pa da tamo dijele sadašnjost kao da dijele muziku ili jabuke, a da je baš u tom trenutku taj isti čovjek sa svojom voljenom bio na Islandu..."...more
"Napuklo srce na dve pole..." Tako sam se otprilike osećao taj dan - ne baš kao da je neko moj moj, ali jeste trajalo danima, veče se završilo uz raki"Napuklo srce na dve pole..." Tako sam se otprilike osećao taj dan - ne baš kao da je neko moj moj, ali jeste trajalo danima, veče se završilo uz rakiju. Dosta stvari u Ivačkovićevoj biografiji poklapa se sa mojim pogledima i emocijama.
"Balaševićeve pesme snažno su utkane u naše odrastanje, vaspitanje i sazrevanje. OPn spada među velike autore iz čijih smo pesama učili da mislimo i čije pesme su nam bogatile i širile horizonte. To nisu samo pesme, to je čitavo poimanje sveta. Imali smo sreću da živimo u doba Đorđa Balaševića, da s njim odrastemo."
Autor je novinar, a ova knjiga nije literarno dostignuće, niti želi to da bude. Više je kao odličan feljton u novinama, bolje od nekog bloga u nastavcima. Vidi se i da ima iskustva sa sličnim knjigama. Album po album, podseća nas na neke pesme koje treba ponovo slušati, ali i da postoje neke koje smo zanemarili. Zašto nisam više razmišljao o Drvenoj pesmi, Čoveku sa mesecom u očima i Naopakoj bajci?
A pogotovo nisam decenijama razmišljao o U razdeljak te ljubim. Bio sam dete kad sam je čuo, ali da se nisam setio kasnije na koji razdeljak misli?
Osim muzike, autor nas vodi i kroz političke događaje i noviju istoriju. Taj deo knjige je najlošiji. Skoro da zvuče kao su prepisani iz Vikipedije, ali pretpostavljam da se nije moglo bez toga. ...more
"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na id"Zašto (opet) o partizanima u 2021. godini?" su prve reči ove ozbiljne istorijske studije (900 strana i više od 700 citiranih izvora). S obzirom na ideološku ostrašćenost istoriografije o 2. svetskom ratu do sedamdesetih, pa onda potpuni obrt i utrkivanje u revizionizmu od devedesetih nadalje, po meni je ova knjiga više nego aktuelna. Deluje da joj je Dević pristupio iz neutralne tačke, mada se meni (ili barem simpatizeru levih ideja u meni) čini da su mu simpatije ipak na "onoj drugoj strani", što se ne bi moglo reći prema naslovu. Dok ovo pišem, tek sam na nekih 300-ak strana, ali način kako se autor postavlja u komentarisanju partizansko-četničkih sukoba 1941., govore u tom pravcu.
Ono što je problem (ili je to lepota?) ovakvih dela, ma koliko obimna bila, je što bude dalju radoznalost i traže dalje čitanje. Pomisliš "hajde da pročitam nešto detaljnije o ovom istorijskom razdoblju", pa dve godine kasnije shvatiš da si se ukopao u ogromnu jamu iz koje nema izlaza još neko vreme (moj odnos sa antičkom Grčkom).
----------------- U prvom delu, "Rat pre rata", Dević piše o istoriji revolucionarnog pokreta KPJ u Srbiji pre 1941. godine. Od Svetozara Markovića (nerealno je da je do svoje 29. godine života imao toliki uticaj na razvoj levice), preko Srpske socijaldemokratske stranke, pa do jačanja komunističkog pokreta nakon Oktobarske revolucije i na osnovu finansiranja iz Moskve. ("Za potrebe KPJ je 1922. godine izdvojeno milion zlatnih rubalja, što je bilo više nego trostruko u odnosu na Poljsku, a jednako koliko i za partiju u Nemačkoj.") Ideja je bila nova, privlačila je mlade, ali je problem bio da proletarijata u dvadesetim godinama u Jugoslaviji jedva da je bilo. Bez obzira na to, na talasu borbe za pravednost, već na izborima 1920. godine, KPJ postaje treća najjača partija u Kraljevini.
Predratne godine oslikavale su se s jedne strane u zabranjivanju delovanja od strane vlasti (već 1921.), a s druge u ideološkoj borbi, mržnji svega što miriše na imperijalizam - takva misao je diktirala i negativan odnos prema ulozi Srbije i "velikosrpske buržoazije" u tadašnjoj Jugoslaviji. Mene je iznenadilo da je 1920-ih jedan od glavnih ciljeva KPJ bila dezintegracija Jugoslavije, a tokom tih godina podržavani su nacionalni pokreti koji su težili razbijanju države. Nakon uvođenja diktature 1929. i promene imena države u Jugoslavija, KPJ je ocenio da je to "kruna hegemonističke-imperijalističke politike krvave vladavine velikosrpskog fašizma", a vladajući režim opisan kao "monarhofašistička diktatura".
Nakon zabrane, komunisti se okreću terorističkim akcijama, ali ta radikalizacija dovodi do velikih gubitaka (gine čuvenih 'sedam sekretara SKOJ-a' i sekretar KPJ Đuro Đaković). Tridesetih, deluje da je KPJ u velikom padu, a broj članova 1935. pada na svega 3,800. "Neizbežno se nameće pitanje, kako je iz tako uskog jezgra, oteranog duboko u ilegalu i pocepanog frakcijskim sporovima, samo deceniju kasnije iznikao pokret koji se u ratnim uslovima pokazao kao nesalomiv i koji je uspešno izneo oružanu borbu i revoluciju?" Dević zaključuje da su im itekako išle na ruku istorijske okolnosti, ali da je "poziv poniženim, potlačenim, izrabljivanim, 'gubitnicima po rođenju', bio najjače oružje komunizma". Proleteri su bili mesije novog dolazećeg sistema, a u "novom carstvu, desiće se i svojevrstan kraj istorije - biće izgrađen svet, toliko željen u vremenu posle preživljenih patnji Velikog rata, bez nacionalnih, verskih, klasnih i ma kakvih drugih razlika."
Nakon 1935. i promena u Kominterni, tj. primarnom usmerenju u zaustavljanje jačanja fašizma, menja se i kurs KPJ. Antijugoslovenski kurs zamenjen je projugoslovenskim, proglašavanjem "antifašističkog bedema" i potpunom usmerenju ne samo ka revoluciji, već i ka borbi protiv fašizma. Zanimljive su iz tog vremena priče iz "komunističkog univerziteta" (kazniona u Sremskoj Mitrovici), kao i opisi sukoba 1937., kada je tokom staljinističkih čistki ubijeno ili nestalo čak oko 600 jugoslovenskih komunista. To je i vreme kada je pogubljen i dotadašnji sekretar KPJ, Milan Gorkić, i kada se na glavnu scenu uz podršku Moskve penje Josip Broz. Titova uloga u čistkama nije istorijski razjašnjenja, mada je vešto ne samo iskoristio situaciju, već moguće i potkazivao tadašnje konkurente/saradnike.
Važan faktor u to vreme je i građanski rat u Španiji ("Sloboda Jugoslavije brani se na prilazima Madridu i reci Manzanares"). Procenjuje se da je u ratu, uprkos strogoj zabrani vlasti, "učestvovalo više od 1.600 građana Jugoslavije, među kojima su značajan procenat činili mladi idealisti, posebno studenti sa Beogradskog univerziteta. Gubici su im bili veliki, preživelo ih je tek oko 600." Ipak, ti koji su se vratili, imali su velik doprinos kasnijoj organizaciji otpora. U vreme kad se vojska raspala, ili deo nje ostao na drugoj strani, "Španci" su bili ti koji su ne samo pomagali u vojnoj organizaciji, već su doneli i oštriji revolucionarni duh.
Aprilski rat komunisti dočekuju nespremno, zahvaljujući paktu Moskva-Berlin čak i pomalo nezainteresovano (izuzev bitne, mada ne i presudne, uloge u beogradskom puču 27. marta). Ocena je bila da se radi o "imperijalističkom ratu, u kom ne treba zauzimati strane". Iz kasnije tačke gledišta iznenađujuće, ali Milovan Đilas na tu temu piše: "Sve kapitalističke zemlje bile su, manje-više, za nas iste. Nismo videli fundamentalnu razliku između Hitlerove Nemačke i zapadnih demokratija." Okupacija je bila viđena kao posledica "mnogogodišnje zločinačke politike vlastodržaca u Beogradu".
Svejedno, nakon 22. juna i napada Nemačke na Sovjetski Savez, KPJ izgleda vitalno i "predstavlja jednu od retkih organizacija koja je mogla da deluje organizovano, odlučno i posvećeno, poput vojske". Uprkos jasnim i glasnim pozivima od prvog trenutka ("Kucnuo je čas kada su komunisti dužni da povedu narod u otvorenu borbu protiv okupatora. Ne gubeći ni jedne minute, organizujte partizanske odrede i raspirujte u neprijateljskom zaleđu partizanske borbe..."), ipak je iz današnje tačke neshvatljivo kako je bilo moguće organizovati se od nezainteresovanosti za otpor, do trenutka kad skoro 4.000 udruženih partizansko-četničkih boraca juriša na Kraljevo, samo dva meseca kasnije, i kada oslobođena teritorija obuhvata skoro milion stanovnika, u vreme kada ni u jednom drugom kraju okupirane Evrope ne postoji ništa slično.
Ispostavlja se da komunisti nastupaju sa izvesnom političkom mudrošću - partizanski odredi istupaju bez ideoloških obeležja, a "komunistima je zabranjeno da na kapama ističu petokrake zvezde, kako bi partizanima prišli i rodoljubi koji nisu delili njihova politička uverenja." Komunisti koji su proganjani u gradovima, beže u šume, a "prve partizanske grupe se uvećavaju, uglavnom uz mladiće koji su poželeli novi, drugačiji život izvan tradicionalnog sela u kojima im se svaka perspektiva činila ograničenom. Simpatičan im je bio i odnos unutar novih jedinica - vojnici zapravo više nisu vojnici, već "borci", a komandantima je zabranjeno da se prema njima odnose nadmeno, poput prethodne tradicije. Svi su bili "drugovi", pa je i to privuklo mlade - većina prvoboraca bili su mladi radnici iz gradova, starosti između 18 i 22 godine.
Ipak, autor smatra da je tek "uključivanje seljaka u partizanske odrede predstavljalo prekretnicu u razvoju pokreta". "Ustaj brale, da idemo u borbu za oslobođenje," bio je poziv, a kasnije je trebalo da se od te mase patriota, postepeno stvaraju revolucionari. Anketa među tadašnjim borcima kaže da su "borci kao razlog za početak borbe na prvo mesto ubedljivo kao motiv stavljali borbu protiv okupatora, potom su dolazili na red borba za dobro i pravdu naroda, a najmanji broj je kao razlog navodio revoluciju". Tito je u to vreme zabranio isticanje ideologije, a kod lokalnih partizana se često mogao čuti poklič "za kralja i otadžbinu".
Da li je zbog takve uključivosti prema drugima, naš pokret bio toliko uspešniji od pokreta otpora socijalista drugde po Evropi? Dević smatra da je ključan razlog za uspeh i to što su partizani, za razliku od četnika Draže Mihailovića, odmah krenuli u akcije ("Svaki naš čovek se mora osećati kao ratnik"), što je privuklo nemali broj patriota koji su smatrali da kraljeva vojska ne čini dovoljno u borbi protiv okupatora.
11 priča, objavljenih u periodu dužem od pola veka. Priča o vezirovom slonu pretpostavljam da se ne zaboravlja. Možda i Most na Žepi, kao nekakva prip11 priča, objavljenih u periodu dužem od pola veka. Priča o vezirovom slonu pretpostavljam da se ne zaboravlja. Možda i Most na Žepi, kao nekakva priprema za Ćupriju i kao nešto što te tera da tražiš fotografije tog mosta.
[image]
Omiljene su mi ipak dve objavljene posthumno 1976. godine. Alipaša, na 15-ak strana govori o padu nekad velikog, cenjenog i uspešnog vezira. Interesantno je ispričana, u prvom licu ("Zastane malo pod mojim prozorom i izmenja sa mnom tiho nekoliko običnih reči. Diskretno me opominje da mu otvorim vrata moje priče i u njoj dam mesto koje mu pripada."), ali možda mi je takav utisak ostavila i zato što sam je čitao pred izbore 2022., pa zamišljao svakakve (pokazalo se nerealne) scenarije?
Priča (1976.) koristi sličnu narativnu foru - Ibrahim-efendija Škaro dolazi pripovedaču u goste i priča. Ali sam kraj te pričice na 7 strana... Kad Andrić pred svoju smrt napiše nešto ovako, samo srce od kamena ne može da ne pukne: "Tako mu je život prošao u priči, sav kao neka priča. Tako je i umro, posle navršene šezdesete godine, nečujno kao prepelica u žitu. [...] Nije živeo. Umesto takozvanog stvarnog života, čiji je udarac osetio još u majčinoj utrobi, sagradio je sebi drugu stvarnost, sačinjenu od priča. Tim pričama o onom što je moglo biti, a nikad nije bilo, i što je često istinitije i lepše od svega što je bilo, on kao da se zaklanjao od onog što je svakodnevno 'zaista' bivalo oko njega. Tako je izbegao život i prevario sudbinu."...more
Italijani napisali jugonostalgičarsku knjigu o istoriji jugoslovenskog fudbala i o raspadu zemlje. Da, nije ni trebalo da očekujem nešto bolje (i nisaItalijani napisali jugonostalgičarsku knjigu o istoriji jugoslovenskog fudbala i o raspadu zemlje. Da, nije ni trebalo da očekujem nešto bolje (i nisam), a i ova trojka je prilično poklonjena.
Ono zbog čega sam svesno išao u grešku, je to što su najveći uspesi jugoslovenskog fudbala - uključujući i Bari i Tokio 1991 - (kao) prepričani iz ugla partizanovca.
"Jesen 1945. Aca je više puta na trgu igrao fudbal s drugom decom i stajao u redu ispred velikog lonca mlade Ruskinje s licem seljanke. Upravo je tih dana u Beogradu osnovan tim koji je dobio ime po tim borcima. Bilo je jasno da će Aca navijati za taj tim. Za njega će on do kraja života biti jedini. Osnovan je Partizan."
Ovo, i informacija da je 1945-te Hajduk trebalo da se preseli u Beograd, pa je Partizan osnovan nakon što su Splićani to odbili, je najbolje što se ovde može pročitati. Priča koja prati istoriju fudbala je naivna, površna, a istorija SFRJ koju ta priča prati, pisana je za strance.
Trebao sam možda da brojim previde. Ponekad su to gluposti i rupe u priči, neslaganja sa onim što mi znamo i bez proveravanja. Onda, često se predstavlja balkanski mentalitet, ali je to zvuči kao stereotip. Ima i većih grešaka. Na kraju, u pogovoru, autori kažu da je u ratovima devedesetih izgubljeno 450,000 života. (Najtačnije procene istoričara kreću se oko 130,000). Ako si novinar, što ova dvojica Italijana navodno jesu, jednostavno ne možeš da napišeš tako nešto. I to u knjizi, nije ovo tvit koji sklepaš za 30 sekundi......more
Romančić koji se pročita u par sati, tipično bazduljevski. Ovo je napisao sa 24 godina, ali već tu je nagovestio zbog čega ću uživati u njegovim tekstRomančić koji se pročita u par sati, tipično bazduljevski. Ovo je napisao sa 24 godina, ali već tu je nagovestio zbog čega ću uživati u njegovim tekstovima. Kako je to biti raja 2 godine nakon završetka rata u BiH, osećaj odrastanja pod bombama, kakve emocije i očekivanja je doneo monumentalni događaj - koncert U2 u Sarajevu 1997. godine.
Ovo jeste knjiga o koncertu, i njen središnji deo se bavi bukvalno plejlistom sa tog koncerta. Pesmu po pesmu, ponekad čak i detaljno secirajući stihove Bona & co. Nisam fan, ali sam voleo da ih slušam, pa me to nije smorilo - naprotiv. Ipak, ovo je i knjižica o jednoj generaciji, koja je ovde predstavljena ukratko, ali dovoljno detaljno da poneki ljudi nisu samo skice. Marko iz Travnika, koji studira u Sarajevu, i koji je za vreme rata pročitao 797 knjiga, citira Andrića i Kjerkegora - i njegovoj bezrezervnoj ljubavi prema U2. Ili Sejo iz Sarajeva, koji je Željin fan, mrzi pitare i to mu je ustvari jedini razlog što i ide na koncert - da što više ugazi i upropasti teren FK Sarajevo.
Citati koje je Bazdulj i kasnije koristio su jedan od razloga zbog kojih ga manje ili više volite. Meni se to sviđa - koristiš (velike) reči pametnih ljudi, da produbiš ono što želiš da kažeš. Odjednom obična priča o odrastanjima i koncertu ima u sebi nešto važno. ...more
Sviđa mi se kad Bazdulj priča o tome kako mu nisu jasni ljudi koji se pitaju ko to glasa za Vučića, pošto ne poznaju nikog ko glasa za njega, a on im Sviđa mi se kad Bazdulj priča o tome kako mu nisu jasni ljudi koji se pitaju ko to glasa za Vučića, pošto ne poznaju nikog ko glasa za njega, a on im uzvraća "jesi ikad ušao u tramvaj, ili u Maksi" :)
Ipak, da se sa njegovih simpatičnih Youtube gostovanja vratim na ovu knjigu. Ovo je zbirka kolumni, u kojoj doduše ima političkih komentara kojki vremenom gube na aktuelnosti, ali kao i u prethodnim zbirkama ima i sjajnih misli izvan dnevnih aktuelnosti. Misao u kojoj objašnjava kako su Beč, Istanbul i Beograd tako fini gradovi zato što su osmišljani za neka velika carstva, više puta sam citirao prijateljima:
"Kolokvijalno rečeno, Beograd i Beč su preveliki za današnju Srbiju, odnosno Austriju. To je zato jer je i Beograd kakav je danas zapravo građen i mišljen za mnogo veću državu od današnje Srbije, odnosno za barem trostruko veću Jugoslaviju. U tom smislu su i Beč i Beograd bivši glavni gradovi imperija koji su danas glavni gradovi nacionalnih država. Beč se u toj poziciji našao ranije i nakon nekog vremena se u toj poziciji odlično snašao. Beograd je u njoj, iz istorijske perspektive, odnedavno i još ima vremena da nauči bečke lekcije."...more
Deo ženine rodbine je u Prijedoru, pa su ljudi iz generacije 60/70te bili deo nečega čega niko ne bi želeo da bude. U to vreme, ti obični ljudi su braDeo ženine rodbine je u Prijedoru, pa su ljudi iz generacije 60/70te bili deo nečega čega niko ne bi želeo da bude. U to vreme, ti obični ljudi su branili svoje, ali kasnije smo saznali da je u tom paklu bilo onih koji su otišli predaleko.
Kako dolazi do takvih stvari, kako se čovek oseća kad je mesecima na frontu, šta je potrebno da pre]e[ granicu normalnosti? Ljudi koje poznajem ne žele da pričaju o tome, a i kad pričaju, to je jednostavno i kratko. 'Rat je to, nije trebalo tako, strašno je' itd. A tebi bezveze da u razgovoru pretpostavljaš osećanja na osnovu pročitanih [book:Na Zapadu ništa novo|12467373], Povratak i drugih (anti)ratnih romana. Glupo ti je da dođeš do toga da neko može da ti odgovori sa 'šta ti znaš o tome, sedeo si tamo, daleko od svega'.
Prijedorčanin Darko Cvijetić piše o devedesetima, o stvarima koje je doživeo kao dečko sa 24 godine, o događajima o kojima ti moji ljudi ćute. Ali valjda je to posao pisca. "'Šta ste to radili, sunce vam jebem? Pa kako ste mi ujaka Antu i Hrvoja odveli, dok sam ja u Sarajevu branio Jugoslaviju?! Pobili ste pola Crvenog solitera, u kome sam stanovao. Kako, čovječe? Pa meni je stara Hrvatica, kako nju niste odveli u Omarsku?' vikao bi.
Pita se kako je moguće da sad Srbi grade logore, zar nisu Srbi ti koje su odvodili u logore? Pre toga, taj lik se vraća iz Sarajeva, gde je mesecima bio opkoljen u kasarni JNA i gledao kako mu drugove, decu kao što je i on, ubijaju snajperom, kako ih razulerna masa izvlači iz konvoja tokom povlačenja i žive ih spaljuje. Ili kako njegov kapetan, skoro jednako preplašen kao i oni, iz opkoljene kasarne rafalom ubija babu. "A onda ja moram pucati, da oni vide da pucam. Upucam neku nenu što pretrčava, na trotoaru. Oduzmem se od užasa. Ali, onda i klinci propucaju, počnu i oni vraćati. Neću ja tu nenu zaboraviti. Nikad. Ni mene nisu učili pucati u bake. Mrtva će me unijeti u grob ona. Spustit će me rukama, onim kojima se pokrila dok je padala kad sam je rafalom presjekao. Ubio sam brate, jer su i oni ubijali djecu. Babu za dječaka. Pa nek on gore preračunava svo to meso i starost."
Naježim se ponovo čitajući ovo. A ima takvih delova u ovom kratkom romanu. Verovatno je trebalo da prođe 20+ godina pa da se strašna lična iskustva prevedu u nešto ovako. U objašnjenje kako dođe do toga da pucaš u čelo nenaoružanom ratnom zarobljeniku. Ili šta je potrebno pa da neko sebi gurne bombu u usta.
Cvijetić piše sažeto, poglavlja su kratka i roman može da se čita brzo. Ali posećaćeš se da treba da usporiš. Ima tu "krtica koje ne znaju o cveću iznad njih", na primer. Poezija, dešavalo mi se da mi prizove Balaševićeve stihove. ...more
Ovaj san, a kasnije shvatiš autobiografija jednog detinjstva i odrastanja (u pitanju su klinci od 12, 13, možda 14 godina), u kom se Miljković kroz epOvaj san, a kasnije shvatiš autobiografija jednog detinjstva i odrastanja (u pitanju su klinci od 12, 13, možda 14 godina), u kom se Miljković kroz epizodice vraća na jedno ili više leta na Rabu, omaž je Jugoslaviji ("I tako ti, ljubavi moja, Paolo, ispada da je ova zemlja, na kraju šezdesetih godina ovog našeg veka najslobodnija, najšira, najlepša zemlja na svetu.")
Hronika sumnje ostaje najbolji noviji roman na temu države i ideje koju i ja volim, a Jugosloveni su na prvih 80 strana svom snagom iskušavali moju motivaciju da nastavim da čitam. Osećao sam se kao barka na tom moru uz Rab, koju autor bez milosti - i nekako bez osećaja - baca kroz epizodice. Ono kad ti sve deluje nepovezano i bez smisla, pa onda polako počne da seda na svoje mesto, ali ni do kraja ne sedne u potpunosti.
Ipak, nastavio sam - Miljković je čovek filma, pa te epizodice ponekad zvuče bolje nego da gledaš film...
"Pre nekog vremena je video jednog čoveka kako tuče jednu ženu, u potpunoj tišini, čuje se samo šištanje muškarca, kroz zube i udarci. Ona ćuti.
To je veliki šator. [...] Na jednoj fotelji sedi žena, plače. Preko puta nje je čovek, u kratkim pantalonama i treger majici. Žena je u kratkoj suknji od teksasa i beloj majici, bosa.
Pa, došli su pre neki dan, pristojni Holandezi, rekao mu je čuvar kampa, odskorašnji Džindžerov drug. Holandezi, tako kod Džindžerove babe u Gostivaru zovu drvene gajbice za pakovanje voća.
Zatim, Holandez ustane, priđe ženi, sasvim polako, reklo bi se, staloženo. Onda je uhvati za kosu i podigne sa fotelje, ona samo bezglasno napravi grimasu bola. Zatim je muškarac prilično jako, čini se Džindžeru, udari po licu. Baci je nazad u fotelju. Ona nastavi da plače, lice joj je potpuno mokro od suza. Muškarac se vrati u svoju fotelju, kao da se ništa nije desilo. Žena bezglasno plače, vidi kako se tresu grudi ispod majice, Džindžeru se čini kao da se guši u suzama, kao da se stomak povlači unazad, ka kičmi, kao da će se potpuno ugušiti. Onaj čovek opet polako ustane i prilazi ženi, nekako, kao da će joj sada pomoći, ali ovog puta je uhvati za majicu, i odjednom je povuče snažno nagore, neočekivano potpuno, gotovo da ustukne Džindžer sa svog mesta, napolju pored prozora."...more
Ispada da mi je Bazdulj među omiljenim savremenim piscima - vidim da mi je ovo sedma njegova pročitana knjiga. Čitao sam romane, priče i eseje, nijednIspada da mi je Bazdulj među omiljenim savremenim piscima - vidim da mi je ovo sedma njegova pročitana knjiga. Čitao sam romane, priče i eseje, nijednom nije omanuo.
Što se mene tiče, posebno je briljirao u zbirci eseja S vremena na vrijeme. To je sjajna kolekcija razmišljanja o bivšoj državi, književnosti i umetnosti generalno. Između krajnosti me manje oduševila, ponajviše zato što se bavi politikom više nego drugim temama.
Filigranski pločnici pisani su između 2004. i 2008. za sarajevske Dane. I ovde je politika skoro po pravilu u centru pažnje - pa, skoro svakog eseja (razumem, moguće da je urednik tako tražio). Ali ne samo to... Čini mi se da je Bazdulj narednih godina sazreo u razmišljanjima. Više mi se, na primer, dopada kako danas razmišlja ne temu ratova devedesetih, nego dok je bio u Sarajevu. Isto tako, njegovo mišljenje na temu kontroverzne Nobelove nagrade Handkeu, je mnogo drugačije nego što je bilo 2005. o tada kontroverznim "Miloševićevim zagovornicima", Pinteru i Chomskom. Da li se Bazdulj menjao zbog vremenske distance od tih dešavanja? Zbog geografske distance? Ili se jednostavno prilagodio novom, širem tržištu? A na kraju, možda i čovek menja svoja mišljenja, ipak je nešto od ovog napisao sa 27 godina. Mene je ponekad sramota kad naletim na nešto što sam pre 10 godina objavio kao status na Fejsu, kako bi bilo da čitam svoja dublja razmišljanja.
Kako knjižica odmiče, eseji su bolji, a i tematski se približavaju onima iz S vremena na vrijeme....more
Ne sviđa mi se ova prepiska. Uz nekoliko svetlih izleta na temu literature i istorije, mislim da su ovo problemi:
1. 85% tema je političke sadržine, a Ne sviđa mi se ova prepiska. Uz nekoliko svetlih izleta na temu literature i istorije, mislim da su ovo problemi:
1. 85% tema je političke sadržine, a meni dovoljno politike u 10 minuta koliko listam N1. Ne samo to, nego ni pljuvačina političkog establišmenta nije preterano originalna. Mnogo su zanimljivije Dražine kolumne i Kesićeve emisije.
2. Gunđanje i kuknjava o ljudima koji ih okružuju. Razumem ja pesimizam, koji jedan i drugi hvale (skoro da se slažem), ali ovde se gunđanje pretvara u nipodaštavanje dva naroda i nas pojedinaca kao jedinki. Basara udara po Srbima iz sve snage, Jergović mu svesrdno pomaže, pa uz to doda još ponešto o Hrvatima.
3. Knjiga je napisana prebrzo. Prepiska je trajala mesec i po dana, po dva pisma dnevno (29.4.2015 čak četiri pisma). Jedan dan, lično su se sreli u Beogradu, a nakon toga je Jergović seo i pisao "Zaboravio sam da ti kažem" pismo. Teme zvuče usiljeno, a možda su i baš tih 45 dana bili posebno mrzovoljni?
4. Imao sam previsoka očekivanja. Znao sam da ću teško dobiti nov Ovde i tamo (Kuci-Oster), ali pretpostavljam da ću prepisku dva pisca uvek upoređivati s tim. Ta pisma su daleko bolja, možda ne (samo) zbog toga što su njih dvojica bolji pisci, već su i pisana natenane. Zvuče spontano. Tamo su prolazile nedelje i meseci dok se jedan nije javio drugom, pa su i teme šarene. I mnogo manje je politike.
Pretpostavljam da su ovi naši dobili rok od izdavača da popune tih 250+ strana. Idem dalje, na pisma Nabokov - Vilson (31 godina!)...more
Priča u gubitnicima BH rata. O onima koji ulaze u adolescenciju na početku devedesetih. Grabovac kroz usta 13-godišnjeg dečaka kroz fragmente, ali uvePriča u gubitnicima BH rata. O onima koji ulaze u adolescenciju na početku devedesetih. Grabovac kroz usta 13-godišnjeg dečaka kroz fragmente, ali uverljivo, prenosi atmosferu s početka rata. Nema tu rovova ili fijukanja metaka na bojištu, ali ima straha i gladi. I, najbolje od svega, a ne znam kako bih to opisao... nevidljivosti rata. Rat, strah, smrt, užasi, svi su tu negde, blizu, možda ispod našeg balkona; ne vidimo ih i ne znamo šta se ustvari dešava. Ali jasno nam je da je to nešto mučno i strašno. Sve dok ne zakuca na vrata i potvrdi se kao takvo.
Drugi deo, ispričan paralelno, dešava se X godina kasnije. Naši adolescenti su sad odrasli ljudi. "Imam 26 godina i nikakvu budućnost." Pomalo krivicom okoline, a pomalo i vlastitom otupelošću, našli su se u bezizlaznoj situaciji. Priča o izgubljenoj generaciji je teška za čitanje, ali već čitana. Pomalo stereotipni likovi, događaji koje znaš i šale koje ne iznenađuju.
Jeste ovo kratak roman, čita se u dan-dva, ali isto to dobijamo i u Bazduljevim pričama. Samo što je bolje, još sažetije i ispričano originalnijim glasom. Čarolija je takva zbirka, na primer. ...more
Ne mogu da se uz ove Beleške ponovo začudim i zapitam, kako smo to uspeli da dođemo do toga da su Partizani i oslobodilački rat maltene dobili negativNe mogu da se uz ove Beleške ponovo začudim i zapitam, kako smo to uspeli da dođemo do toga da su Partizani i oslobodilački rat maltene dobili negativni predznak i odakle su izvirili svi revizionisti?
Koča Popović je rođen u bogatoj beogradskoj trgovačko-industrijskoj porodici, a ipak se od rane mladosti deklariše kao "pripadnik naprednog pokreta", neko ko ide protiv svog socijalnog statusa. Idealima ostaje veran ceo život, neretko karijerno ispaštajući zbog toga. Studirao je filozofiju na Sorboni, sa 23 godine objavljuje radove kojima se dive nadrealisti, pa ponovo iz ideala dve godine nosi svoj život u torbi kada odlazi u Internacionalne brigade u španski građanski rat. Kroz 2. svetski rat napreduje od komandanta 1. proleterske brigade, pa 1. proleterske divizije i 1. proleterskog korpusa, učestvuje u svim većim bitkama i oslobađanju Beograda i Zagreba, a nakon rata postaje načelnik generalštaba. Iz nekih drugih izvora bih rekao da je najveći "krivac" za formiranja bloka nesvrstanih, a vrlo moguće najpozitivnija politička ličnost sredine 20. veka sa ovih prostora.
Ovi zapisi su uzeti iz njegovog dnevnika, iz vojnih dokumenata i beleški, od 'Prvih dana u Partizanima' pa do kraja rata. Dosta su fragmentisani, pa je vrlo lako ponekad izgubiti istorijsku pozadinu i uvid u stvarna dešavanja, ali su ipak jako interesantan istorijski zapis. Na temu rata, borbe za slobodu, vođenja politike i ideologije u njoj, ali i svakodnevnih razmišljanja o ljubavi (o prevari, koju je doživeo od supruge Vjere koja je ostala u Beogradu) ili o seljacima (smešno je: "Prvi put vidim oranje - čarolija.")
Prvo - pisao ih je intelektualac ("Naročito podvlačim hitnu potrebu brigade za literaturom, svakovrsnom"), tako da su na solidnom literarnom nivou . Drugo, rekao bih da su pisani veoma iskreno. Skoro da nikad doduše ne kritikuje 'Starog' (za kog se ipak može zaključiti da je bio težak, sirov i čudan tip), ali je tu otvorena pljuvačina njegove sekretarice i devojke iz vremena rata Davorjanke Paunović ("Najneposrednije uz Starog se nalazi stvorenje koje je u sebi sakupilo gomilu najnegativnijih osobina: besprimerni kukavičluk, panikerstvo, pokvarenost, samoživost, histeriju, bezobzirnost, pretvorenost; stvorenje i fizički prljavo, zapušteno, čupavo, koga svi mrze."), stanja u vojsci (piše o našem javašluku, često lošoj organizaciji za vreme borbi, bežanju i u slučajevima kad "nas je bilo 10 puta više od Arnauta", o dezerterima koji beže kući kad je gusto, pa se vraćaju nakon bitaka, ili o nesposobnosti da se pređe iz partizanske organizacije u organizaciju vojske).
S druge strane, a posebno u prve dve godine rata, govori o našoj vojsci sa divljenjem: "Izuzetna smo mi vojska, mada prirodno izuzetna! Odustali smo od odnosa sa ženama, ne opijamo se... 'Jako poštujete svojinu!' - primećuje Venostal. Disciplina visoka - to pokazuju svi naši podvizi - a ne vidi se; zaista je postala unutrašnja činjenica i obaveza svakog pojedinca. Englez 'Peškir' reče jednom, pre odlaska: 'Ako hoće neko da vidi kako će da izgleda revolucija u Evropi, neka dođe sad u Jugoslaviju!'"
Skromno prenosi i herojstvo pojedinaca ("Kad pričaju naši junaci, uvek se malo postidim. Ja sam im, eto, starešina. Da li bih bio ravan njima u junaštvu, da sam s njima, stalno u prvoj liniji?"). Prepričava priču Ćupa o polasku na Banja Luku:
"Sakupio sam borce i počeo da im tumačim da je ovaj napad drukčiji nego dosadašnji, da neće biti kao u Bugojnu. Sav grad je opkoljen bunkerima sa trostrukom žicom, svuda nagazne mine, ručne bombe, da jedan deo boraca treba da se žrtvuje kako bi ostali prošli. Traže se dobrovoljci, koje čeka sigurna smrt. Mi ćemo im ovde unapred reći: Slava im! 'Javljajte se!' - 'Ja', 'ja', 'ja'... Javiše se njih 52. Dobro, rekoh, a sad od vas treba da se izdvoji 15 koji će ići sa sekirama napred, da seku žicu. Ti ne mogu ostati živi, moraju poginuti svi. Ima li ko? - 'Ja', 'ja', 'ja'... javiše se njih 30. Objasnih im da se radi o životu, još jednom, da li su pri svesti. Svi ponoviše da hoće! Onda im rekoh svima: nije onako kako sam opisao, nego kao obično. I kad smo krenuli, niko nas ne bi mogao zadržati!"
Ne može da smisli Nemce ("Vešaju još uvek taoce duž drumova. Kakva besmislica! Koliki raskorak između propagande i stvarnosti! U ime 'novog poretka' i 'spasenja Evrope' - kažnjavati cvilno stanovništvo, narode!") i sa mnogo strasti citira Alekseja Tolstoja iz "Ja pozivam na mržnju". Ali ne voli ni Engleze i Amerikance:
"Englezi padobranci! Bezobzirno prodorni - nisu naši prijatelji. Po svemu se potvrđuje da ih je kapitalizam u osnovi iskvario, iskrivio, unakazio. Pobude su im iste kao Nemcima: razlika je, zaista, samo to što mogu sebi da pripišu izvesne nazovi-slobode. Takav mora da je čitav narod, omladina, masa. Svi su načeti kao ljudi, ljudska bića. Amerikacni, pojedinačno ne tako izgrađeni, još su gori u celini: starmali. Svetlost neće doći sa te strane, velika istorijska uloga čeka Slovene [...] Bogatstvo Anglosaksonaca je ogromno, neopisivo, standard života neobično visok (igrališta, čistoća, svakojaki materijal), - standard života da, ali sam život? Svi liče jedni na druge, imaju slične pokrete, sigurno i slične duše."
Osim prve dve godine, dosta dobro je opisana i 1944. i početak borbi u južnoj Srbiji. Najpre poređenje sa situacijom u Hercegovini i Bosni, kada kaže da u Srbiji skoro nije bilo rata. Ali, onda kreće pakao i bitke protiv svih odjednom - protiv četnika, nedićevaca, ljotićevaca, Bugara i Arnauta. Nemci tada već odlaze na sever, a Bugari uskoro menjaju stranu i u roku od par dana već najnormalnije okreću puške protiv dotadašnjih saveznika.
Na žalost, od druge polovine 1944, zapisi se proređuju, pa u dnevniku često i sam sebe grdi ("Nedeljama nisam napisao ništa"). Nema ni reči o oslobođenju Beograda, o sremskom frontu, pa i krajnje borbe u aprilu i maju 1945. su opisane veoma šturo. Da li zbog nedostatka vremena, volje ili zbog razočarenja nad nečim? Svakako najviše entuzijazma izbija iz redova 1941. i 1942., ali četiri godine u ratu, toliko blizu stalnih smrti i patnji? Čija osećanja ne bi oguglala?...more
I sam se ponekad čudim šta me interesuje. Ovo su zapisi jugoslovenskog ambasadora u Moskvi krajem 60-ih (navodno i pominjani kao kandidat za Pulicera)I sam se ponekad čudim šta me interesuje. Ovo su zapisi jugoslovenskog ambasadora u Moskvi krajem 60-ih (navodno i pominjani kao kandidat za Pulicera). Na hrvatskom radiu ide odlična emisija, Povijest četvrtkom. Ova epizoda je o spoljnoj politici SFRJ, pa sam uzeo da čitam na tu temu.
Mićunović je u dva navrata bio ambasador u Moskvi, najpre pedesetih, pa onda 1969-71. Greškom sam uzeo drugu knjigu, umesto zapise o godinama posle Staljinove smrti, kada je Hruščov preuzimao vlast, a Sovjeti intervenisali u Mađarskoj (i kad su se naši, pomalo blesavo, umešali da brane članove mađarske vlade). Ipak, i ovo je dobro, pogotovo uvodnih 60-ak strana, o globalnoj politici generalno, o putovanjima sa Titom, svom službovanju u SAD (u vreme Kubanske krize, atentata na oba Kenedija, rata u Vijetnamu), odnosima sa Rusima 50/60-ih.
Sami zapisi iz Moskve posle toga su pomalo dosadni, verovatno je takva i diplomatija na dnevnom nivou. Ipak, neshvatljivo je da je ta mala država bila toliko bitna u svetu 50-ih i 60-ih godina. Ne samo zbog nesvrstanih - i pre toga, na primer, Kenedi prima jugoslovenskog ambasadora na prvi poziv. Sovjetima smo stalno bili neki trn u peti, nikako nisu uspevali da nas disciplinuju, shvataš da smo češće bili u sukobima sa istokom nego sa zapadom. "Sovjetski Savez razumije jezik sile kojim govore Amerikanci, jer se tim jezikom služi i sovjetska vlada.
Kritikuje se sovjetski socijalizam, ali se otvoreno priča i o situaciji kod nas. Rekao bih da su zapisi autentični, bez previše samocenzure, pa me je isprva iznenadilo da su uopšte i bili objavljeni u godinama za koje nas danas uveravaju da su bile sve samo ne slobodne.
Eseji sa putovanja sredinom prošlog veka, ali skoro pa poezija u fragmentima. Dopunjena ilustracijama autora. Doziva me da putujem, ali ne samo u IstaEseji sa putovanja sredinom prošlog veka, ali skoro pa poezija u fragmentima. Dopunjena ilustracijama autora. Doziva me da putujem, ali ne samo u Istanbul kao nakon Grad zvani Armagedon, već kolima, pa prvo u Jedrene, a onda i u Bursu.
"Stare turske hanove po drumovima zamenile su automobilske stanice na autostradama. Romantičnih drumskih razbojnika, koji su nekada napadali usamljene putnike i karavane, više nema. Zamenile su ih međunarodne kompanije koje napadaju čitave narode. Hajdučija se polako sa carskih džada preselila u međunarodnu politiku."
"Mislio sam da su piramide veličanstvene i same kao uklete i skamenjene galije smrti u peščanim talasima, žutim i suvim. Nisam očekivao da ću u podnožju piramida tako neposredno i blizu videti toliko falaške bede. Gledajući ih sa dosadom, nisam se setio nijedne knjige, nijednog faraona, nijedne dosetke Napoleonove. Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakog dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta."
Kaže Handke da ga volimo u Srbiji, ali ga ne čitamo. Pa hajde to da promenimo, ovaj naslov mi zvuči interesantno.
Najpre me podsetio na Kafku, a brzo Kaže Handke da ga volimo u Srbiji, ali ga ne čitamo. Pa hajde to da promenimo, ovaj naslov mi zvuči interesantno.
Najpre me podsetio na Kafku, a brzo zatim i na Stranca. Pripovedanje skoro bez ikakvih emocija, uz nejasnu motivaciju i apsurdne akcije glavnog lika ("montera Jozefa Bloha, nekada poznatog golmana") i kroz rečenice koje su potpuno ogoljene i pojednostavljene.
"Uveče izađe iz hotela i napi se. Kasnije se otreznio i pokušao da telefonira prijateljima; kako su oni mahom stanovali izvan tog grada, a telefonski aparat je samo gutao metalni novac, Bloh ubrzo ostade bez sitnine. Jedan policajac, koga je pozdravio misleći da će ga time navesti da stane, nije mu otpozdravio." itd itd, otprilike u takvom stilu.
Nema tu priče, ali to sam znao, nisam je ni očekivao od Handkea. Najbolji deo je ustvari u drugoj polovini ovog (jako kratkog) romana, kad kreću igre reči, disekcija rečenica i zapravo poprilično zabavna jezička gimnastika...
"Poštanska službenica sad podiže slušalicu i reč po reč izdiktira telegrafsku čestitku. Na šta je aludirala? Šta se krilo iza reči 'sve najbolje'? 'Srdačni pozdravi' - šta je trebalo to da znači? Šta su skrivale te puste fraze? Ko se krio iza potpisa 'S ponosom, deda i baka'? Još tog jutra Bloh je, čim je u novinama video mali oglas 'Zašto ne telefoniraš?' bio uveren da je posredi zamka.
Imao je utisak da je poštaru i službenici sve jasno. 'Službenici i poštaru,' ispravi se. Sad je i njega usred bela dana spopala ta morska bolest - igra reči. 'Usred bela dana?' Zašto mu je pala na pamet baš ta fraza? Činilo mu se da je izraz na neprijatan način šaljiv. Ali, jesu li ostale reči u rečenici bile manje neprijatne: Kad čovek nekoliko puta ponovi reč 'bolest' na kraju joj se može još samo smejati. 'Spopala me bolest': smešno. 'Razboleo sam se': ništa manje smešno. 'Poštanska službenica i poštar'; "poštar i poštanska službenica': ništa nego vic. 'Čovek ima utisak da su to sve samo natpisi,' pomisli Bloh."
Nakon prvog Handkeovog dela, nisam još otkrio zašto je dobio Nobelovu nagradu....more
Divovska kolekcija kolumni koje je Jergović godinama objavljivao u Jutarnjem Listu i na svom sajtu. 137 eseja, od kojih se otprilike polovina tiče knjDivovska kolekcija kolumni koje je Jergović godinama objavljivao u Jutarnjem Listu i na svom sajtu. 137 eseja, od kojih se otprilike polovina tiče književnosti. Odlično piše i o umetnosti, ali ti zapisi su manje praktični; ako ti se dopada napisano na temu knjige, vrlo je kratak put da to doživiš onako kako treba. Kad čitaš esej na temu izložbe u Zagrebu pre 6 godina, uhvatiš se kako na ekranu telefona tražiš neku sliku. Ne verujem da je umetnik tako zamislio da se posmatra njegovo delo.
Uglavnom, ima ovde sjajnog materijala. Esej na temu Travnička hronika, koju Jergović "čita ceo život", je nešto posle čega te je malo sramota svega što na temu književnosti pišeš ovde. Ili Dno života, tekst o Tomi Zdravkoviću, pevaču koji je "nekako prirodno, spojio šlagere šezdesetih, sevdalinku i srbijansku varošku pjesmu, francusku šansonu i vlastite kantautorske ambicije" i koji "u svom glasu ima ono što ima Johnny Cash".
Tu je i esej o Boži Koprivici - tekst koji tvrdi da se o fudbalu može pisati interesantno i koji me podseća, da bi kao veliki Partizanovac, morao pročitati bar nešto od tog autora. Kao i Tišmu (Knjiga o Blamu), Hemona zbog poslednje priče u The Book of My Lives, Sabo je stao, a i da glumac izgleda može da napiše odličnu knjigu (Blistavo i strašno).
Da, ova zbirka fino popunjava spisak knjiga koje treba pročitati (ili ih treba čitati ponovo). Ali važnije, daje ti uvid u to kako Jergovićev umetnički um gleda na umetnost. I to bar pomalo menja i tvoj pogled....more
Edit dec 2022, poluvreme utakmice SP Brazil - Južna Koreja. Šta bi Koprivica napisao o ovom fudbalu Brazilaca?
———————————
Da li je moguće napisati litEdit dec 2022, poluvreme utakmice SP Brazil - Južna Koreja. Šta bi Koprivica napisao o ovom fudbalu Brazilaca?
———————————
Da li je moguće napisati literaturu o nečemu toliko trivijalnom kao što je fudbal? 22 čoveka koji trče za loptom po parčetu trave?
Koprivica dokazuje da je moguće. "Nema najlepšeg. Nema nezaboravnog. Svi golovi su lepi na svoj način, čak i kad ih postižete na treningu. Lopta u mreži. To je lepota."
Ili ovo: "Taj pas išao je po savršenoj liniji. Po Platonovoj ideji, po liniji, Orfej-Euridika, po glasu Marije Kalas. To je najlepša akcija na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj. To je bio znak da su bogovi odlučili, da sudbina nije htela da Mađarska bude prvak sveta." Zašto ja ne mogu da vidim fudbal na način na koji ga vidi Božo?
Koprivica poredi i citira: "Pele je, kao i Šekspir, dobar u svim elementima, u svim žanrovima, dobar u tragediji i dobar u komediji, dobar, najbolji u prozi i najbolji u stihu. Šekspir je mislio na Pelea kad je napisao: Kakvo je remek-delo čovek! Kako je plemenit umom! Kako je neograničen po sposobnostima! Kako je u obliku i pokretu skladan i celishodan! Kako je izrazom sličan anđelu! Kako po razumu liči na boga, na ukras sveta..."
Prepričava gol sa utakmice Brazil - Engleska sa SP u Meksiku 1970. "Negde na početku drugog poluvremena, 59. minut, nije baš početak, Tostao ide u prodor, prolazi kroz telo jednog Engleza, i onda proturi kroz noge Bobiju Muru, to je drskost igrača s ulice, prodati tunel najboljem igraču, prolazi još jednog Engleza, to je suviše levo, i Tostao pravi piruetu, vrtešku i desnom centrira do Pelea, Pele prima tu loptu s lepkom, pred njim su tri Engleza, tu na 30 cm, i iz malog rolinga gurne Žairzinju. Sve je to na jednom kvadratu, na dlanu, ali Žairzinjo sad ima pučinu pred sobom, i krene Benks, to je tačno u podne, brži je Žairzinjo i zariva tu strelu visoko u suprotan ugao. Ta linija, ta akcija, Tostao, Pele, Žairzinjo ima dužinu munje i hiljadu i jedne noći. To je gol, koji se najduže čekao tog jula u Meksiku..."
Morao sam da odem da pogledam. Da li fudbal može da bude ovako lep? Pogledao sam nekoliko puta. Sjajan gol. Ali ipak je odgovor NE. Svaka čast i Tostau i Peleu i Žairzinju, ali Koprivica to radi bolje.
Ima delova koji nisu na ovom nivou - na primer, ispovesti fudbalera, i ma kolike legende Partizana Šoškić, Galić i Milutinović mogu da budu, ispovest fudbalera ne može da zvuči mnogo drugačije od... pa, od izjava fudbalera.
Petica za ovu knjigu i obećanje da ću joj se vratiti? Ako je poklon, zaista je mali. Ništa naspram besmrtne izjave autora: "Da igra protiv 11 Hitlera, ja navijam protiv Zvezde. Tu vrstu patriotizma ne priznajem! To nije patriotizam, to je estetika. Kapirate?"
A zaslužio bi je i na osnovu mnogo suptilnijeg završetka biografije autora na unutrašnjoj klapni Geopoetikinog izdanja: "Ima dve kćeri, Ivanu i Jovanu. Obe su grobarke od rođenja. Živi u Beogradu. Navija za Partizan."...more
Jednu za drugom, pročitao sam priču o odrastanju jednog velikog evropskog pisca (Pamukov Istanbul: Memories and the City), a sad i priču malog Damira Jednu za drugom, pročitao sam priču o odrastanju jednog velikog evropskog pisca (Pamukov Istanbul: Memories and the City), a sad i priču malog Damira Karakaša. Epski pogled na odrastanje u jednom epskom gradu u plavom uglu, a novela od jedva osamdesetak strana, o odrastanju u selendri u Lici, u crvenom uglu. I to selendri u kakvu ne stiže ni televizor ("Otac kaže majci: 'Eto, to je hidrofor, sad ćemo mi jedini u selu imat vodu na pipu.'"). Imam osećaj da smo Karakaša iz muva kategorije poslali u ring sa superte��kašem.
Međutim, lopta je okrugla, svi danas igraju fudbal itd. itd. Karakaš izlazi kao pobednik, Sjećanje šume je superiorno delo. Ne samo što ovaj naš ima odličan smisao za humor i da ima mesta gde se smeješ na glas, sve uz suze (retko u književnosti), već je tu i nešto drugo. Slušam predavanja sa Jejla, pa u Uvodu u literarnu teoriju objašnjavaju šta je literatura. Kažu da je čitanje kršenje očekivanja - ili bi barem trebalo da bude. Potrebno je da postoji praznina između teksta i našeg razumevanja - čitalac ima nekakva očekivanja šta će se desiti sledeće, pa tokom čitanja treba da premosti tu prazninu. Trudimo se da nam tekst bude blizak i lako razumljiv, da donese očekivano, a zadatak vrhunske literature je da ta očekivanja prekrši. Ako je pisac u tome uspešan, onda je ta praznina taman tolika da nas vuče dalje. S jedne strane, imamo očekivanja za nastavak teksta, a s druge imamo nade da se ta očekivanja izjalove. Na taj način, stvara se tenzija koja donosi psihološko uzbuđenje tokom čitanja. "Ako nema iznenađenja, onda nema ni vrednosti," kaže Volfgang Izer na tu temu.
E, to ovo malo delo ima. Jednostavne rečenice, vrhunski humor, i priča koja nam je s jedne strane potpuno bliska, a s druge toliko daleka da je mogla da se dešava i na Marsu. Karakaš mi je ovim delom prodao sve što je napisao dosad....more
Loading...
